#Let's talk

 Toliko tema, malo vremena i svakako nedovoljno ruku da napišem sve tekstove koje želim - mora ipak nešto da se selektuje.  Danas razgovaramo o jednom nemilom događaju autorke bloga kada je bila tinejdžerka sa ciljem da podeli sa čitaocima kroz šta je prošla, jer joj se zapravo čini da je u pitanju bila relativno česta pojava 2015/16. kada je fejsbuk bio popularnija aplikacija nego što je sada. I iskreno samo želi da utvrdimo zajedničkim moćima da neka ponašanja nisu u redu koliko god godina osoba imala. Nada se da će se neko pronaći u onome što bude pisala i da će mu/joj možda pomoći da oblikuje svoje iskustvo. U stvari, shvatila je da želi da priča o više događaja koji se mogu povezati na osnovu zajedničkog fenomena poznatog kao manther -  po definiciji je u pitanju stariji muškarac koji juri mnogo mlađu devojku. Tokom teksta će biti nekih više, a nekih manje drastičnih primera koji možda spadaju, a možda ne u reč koju je napisala; prosto sve zavisi od vašeg pogleda na ...

Vratila sam se u rodni grad i odlučim da se spustim do centra kako bih sa mojima završila neke papire, a i kako bismo se prošetali. Naravno planirana opuštena šetnjica nije prošla kako sam očekivala i na svakom koraku sam se susrela sa nečim što me je nateralo da preispitam sebe - da li sam ja nenormalna ili je čitav svet utorkom poludeo. Šetnja do grada protekla sjajno, razgovaramo o životu, porodici, fakultetu, poslu, o knjizi koju razmišljam da napišem o dedi koja će u stvari predstavljati svojevrsnu potragu za njim pošto je umro kada sam bila beba koja ništa naravno nije zapamtila. Znam ono što moja porodica kaže o njemu i onda sastavljam deliće pokušavajući da osmislim kakva je ličnost deda bio. Kako je izgledao njegov svet, kakva mu je bila svakodnevnica. Osim priča koje mi služe da zamislim nekoga koga nisam srela, pokušavam da predmete koji su mu bili bliski postavim u svoj život - jedan dan smo tako naišli na stari beli sat napravljen u Jugoslaviji i majka je rekla da je isti ...

Ako nikada dosad niste gledali "Spirited away" guess what?  Niste sami, jer nisam ni ja.  Paa nisam sve do danas.  Nameračila sam se da pogledam nešto i shvatila sam da nikada nisam gledala ovaj film, a čula sam toliko o njemu - kako su ga gledali u predškolskom na televizoru, kako je baš sladak itd... U principu ako ste otaku malo je sramota ako niste gledali Death note, Naruta i Spirited away. Verujem da ćete se setiti još primera animea za koje je jednostavno čudno da ih neko zaobiđe ako je obožavalac ,,japanskih crtanih filmova".  Ukoliko se pitate zašto sam rekla japanski crtaći, skontala sam da je tekst o Mijazakijevom filmu sjajna prilika da možda privolim i ljude koji inače ne gledaju anime da pogledaju nešto drugačije. Setila sam se da sam razgovarala sa više momaka i devojaka koji nisu imali nikakav lični kontakt sa anime filmovima i serijama osim onoga što su gledali na Ultri što je skroz u redu i svakako da se računa (ako uopšte vodimo račun).  Ipak ...

 Pre nekoliko dana sam na instagramu videla da je prošlo petnaest godina otkako je Koralina izašla, wow petnaest godina... Toliko vremena, a čak se ni ne sećam kada sam prvi put pogledala ovaj crtani.  No, standardna stvar kada krene malo hladnije vreme, oktobar koji najavljuje jesen i zimu, kao i Noć veštica je prisećanje emisija, serija i filmova koje dovodimo u vezu sa aktuelnim godišnjim dobima. Razlog je relativno očigledan - autumn is a spooky comfy season i ako se neka estetika uklapa u glupavi opis koji sam vam sada pružila, to je definitivno stop-motion animacija Hernija Selika. Moram priznati da u meni postoji neka posebna opsesija Koralinom kao i Nilom Gejmenom, ali je pretežno Koralina u adaptaciji navedenog režisera ostala predmet mojih razmišljanja. Stoga pretpostavljam da je ideja shodno naslovu da vas inspirišem da po ne znam ni ja koji put odgledate crtani i vidite šta ćete novo naučiti. Plan je da probudim interesovanje kroz sopstvena zapažanja kao nekoga ko ...

 Nakon dva meseca mučnog i neponoviloseikadponovo leta, vraćam se blogu sa velikim osećanjem -    b e s o m.  Nema posebnog razloga zašto sam izabrala ovu emociju, osim što naravno često razmišljam o njoj, njenom poreklu i posledicama, pa o manifestaciji besa, o fizičkom i verbalnom ispoljavanju ljutnje i tako dalje.  Mada, može se reći da postoji jedan poseban razlog zašto kiptim od ljutine danas, ali zarad dobrobiti čitaoca i sebe moram zadržati predmet svojih osećanja za sebe. Jedna zabavna činjenica koju ljudi ne znaju o meni, osim da imam plavu krv, jeste da sam trenirala odbojku sedam godina i da sam imala veoma jak servis, zato što sam imala finu snagu u rukama.  No, ono što je definitivno pomagalo serviranju jeste iskaljivanje besa na lopti - zamišljala bih lice onog ko me je iznervirao na lopti i onda bih pukla loptu to jeste nečiju glavu.  Moram reći da je bilo isceljujuće.  Kada sam prestala da treniram odbojku i dalje sam imala nastavu...