Nakon dva meseca mučnog i neponoviloseikadponovo leta, vraćam se blogu sa velikim osećanjem - b e s o m.
Nema posebnog razloga zašto sam izabrala ovu emociju, osim što naravno često razmišljam o njoj, njenom poreklu i posledicama, pa o manifestaciji besa, o fizičkom i verbalnom ispoljavanju ljutnje i tako dalje.
Mada, može se reći da postoji jedan poseban razlog zašto kiptim od ljutine danas, ali zarad dobrobiti čitaoca i sebe moram zadržati predmet svojih osećanja za sebe.
Jedna zabavna činjenica koju ljudi ne znaju o meni, osim da imam plavu krv, jeste da sam trenirala odbojku sedam godina i da sam imala veoma jak servis, zato što sam imala finu snagu u rukama.
No, ono što je definitivno pomagalo serviranju jeste iskaljivanje besa na lopti - zamišljala bih lice onog ko me je iznervirao na lopti i onda bih pukla loptu to jeste nečiju glavu.
Moram reći da je bilo isceljujuće.
Kada sam prestala da treniram odbojku i dalje sam imala nastavu fizičkog u srednjoj i imala sam želju da nekako nadoknadim manjak filtera za bes - nadoknađivala sam beskonačnim udaranjem lopte o zid i igranjem krvoločne odbojke sa zidom sve dok mi ruke ne pomodre, ne krenem da se tresem ili sednem na pod od umora.
Najčešći ishod su bile modre ruke i blagi tremor - no, smatrala sam da je vredno biti modar kako bih se otarasila nervoze i besa.
Jedno vreme sam trčala kada se iznerviram, trčala bih toliko brzo i intenzivno da nakon sprinta dišem kao pašče neko vreme, sa sve jezikom.
U trčanju je postojao jedan trenutak kada bih osetila polet i naboj agresivnosti, brzine, jačine i tada bih potrčala tako da su moje noge imale osećaj da lete i da odskaču sa zemlje.
Bilo je momenata kada bih toliko pobesnela da bih sebe udarila ili počupala, jer nisam znala šta da radim sa sobom zbog toliko intenzivnih emocija - sećam ih se nekoliko i sve su imale sličan kontekst.
Razgovor sa nekim ko me uopšte ne razume, ko me ne čuje, a vrti samo sebe i svoju priču.
Prisećam se par trenutaka gde je u meni ležalo toliko besa da sam se sva pretvarala u to osećanje, jela sam besno, govorila besno, pomerala ruke besno, lomila besno prste, češala glavu besno, skidala odeću sa sebe besno, mislila o svom besu, mislila o nasumičnim ljudima što stoje pored mene tada i mislila kako bih htela da ućute, da nestanu, da se sklone, da ne dišu, da samo nestanu, da prestanu da me čine još više besnom, da me ne dodiruju.
Kako su mi samo svi gadni, kako su mi samo svi nepodnošljivi, odvratni i prljavi, ružnih lica, prljavih ruku, smrdljivih reči, ogavnih rečenica, neumerenog, nepravilnog disanja, šmrktanja, pojačavanja tona na telefonu, šminke na licu, gadne odeće...
Ne želim da primam utiske više, hoću da se pretvorim u sedište i da ne vidim i da ne čujem više ljude, da ne čujem njihove glasove, smeh, plakanje, dranje, bes, hoću da čujem samo gume autobusa koje škripe na putu i bip-bip kod svake stanice.
Škripanje guma ne izaziva u meni osećanje, ono ne očekuje da uzvratim bilo čime nazad, ono me ne mrzi, ono ne oseća bes prema meni, ono samo postoji i nastavlja se do poslednje stanice.
Škrip do besvesti, škrip svaki dan, ceo dan, škrip.
Škrip.
 |
| John William Waterhouse, Cleopatra |
Коментари
Постави коментар