#Let's talk

Пређи на главни садржај

Пронађи свој текст

Постови

Приказују се постови за јул, 2025

Прикажи све

Sve (ni)je okej - prvi deo kratke priče

Преузми линк
Facebook
X
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

јул 10, 2025

Kako je toplo, pomisli Nale za sebe gledajući svoju crnu majicu natopljenu znojem i stomak koji je malo virio. Kakav užas!

Постави коментар

Још постова

Омогућава Blogger

Пријави злоупотребу

#Let's talk: mininminiblog@gmail.com

Иди на профил

Недавни коментари

Битна напомена!

Ако желите да објавите коментар анонимно или преко гугл налога, а излази вам порукица у којој пише да то није могуће - видите да ли сте омогућили колачиће и обришите их, па пробајте опет.

Коментари

Могу бити анонимни или ауторски. Подржавам шта год да одлучите!

Архива текстова

2026 8
- јун 3
- фебруар 5

2025 27
2024 50

Прикажи више Прикажи мање

Популарни постови са овог блога

Kad će taj petak?

март 20, 2024

Gde vi živite? Možda bolje, odakle ste? Ja sam iz mesta koje ima oko sedamdeset hiljada stanovnika u kome su ljudi u sličnom, zaleđenom stanju kao i grad. Ipak, nisam bila svesna koliko svako malo i nesrećno mesto liči jedno na drugo sve dok nisam vikend provela u gradu otprilike sličnog mentaliteta kao i moj gradić. Kako bih ilustrovala na šta mislim sjajan je trenutak da spomenem društvo koje sam imala kući, jer sam dugo želela da pričam o nečemu što me bocka. Oduvek sam imala problem da se uklopim i prilagodim, da li iz inata, da li samo onako ili zato što se zapravo nisam pronalazila nigde, ne znam. Činjenica je da se ni sa jednim čovekom, a ni sa čovečicom nisam osećala kao svoj na svome. Takođe nisam znala šta znači biti svoj i verujem da su moji pokušaji sunđerastog i beskičmenjačkog ponašanja doprineli mom susretanju sa prijateljima koji mi nisu bili iskreni prijatelji. Ne mislim da je njihova krivica neiskrenost, mislim da je moja odgovornost bila da kaž...

Moje oruđe je telo

јануар 11, 2024

Danas sam pričala sa jednim drugom koji mi je rekao da neko vreme ima nesanicu - legne da spava, mozak mu se budi, nadolaze mu misli i razmišlja o stvarima. Pitala sam ga: ,,Zašto preko dana ne bi razmišljao o sebi, tako da bi noću mogao da spavaš?". Na šta mi je on rekao da preko dana nema vremena. I ne osuđujem ga, jer ko danas ima vremena da razmišlja o sebi kada se tokom dana dešava milion stvari na telefonu i uživo? Stvarni život zahteva praktično razmišljanje o vremenu kad negde treba da krenem, o oblačenju, pranju zuba, obavezama; a kao neko ko nije iz Beograda, svesna sam da u glavnom gradu za sve treba barem još dodatnih pola sata. Dok trepneš prođe ti dan i nisi baš siguran šta si danas postigao. Kući mi je potrebno mnogo manje energije. No, pored mehanizama koje obavljamo svaki dan, tu je i život na telefonu - društvene mreže koje otprilike ubijaju ostatak mentalne energije, pa mi tako stvarno ne preostaje ništa nego da mesečarim :) Kako u uslovima modernog života...

I tako u krug...

јануар 20, 2024

Ne znam da li ste ikada čuli za crtani Summer Camp Island koji se emitovao na Carton Network-u, a izgleda i na Boomerang-u što nisam znala, ali dobro. Crtani je predviđen za decu, ali svako može da se poveže sa pričom. Glavna fabula prati grupu klinaca koja odlazi na magični letnji kamp i to vam je otprilike sve što je potrebno da znate. Setila sam se jedne epizode o kojoj bih htela malo da pričam, tako da * SPOILER ALERT* ( epizoda traje deset minuta ) ; u pitanju je deseta epizoda treće sezone ,,The Sherbet Scoop" u kojoj Lusi gleda kako nekoliko junaka odaje počast jetiju, za koga ona misli da je preminuo, tako što pričaju priče koje ih podsećaju na njega. Kada neko ispriča priču, on mora da baci jedan predmet koji je taj Jeti posedovao u vatru, da bi se stvorio oblak koji će im nekada kasnije doneti snega. Kada svi kažu po nešto, Lusi se javlja kao dobrovoljac da ispriča izmišljenu anegdotu. Svi se pomalo čude, priča prolazi traljavo, ali je na kraju prihvaćena. Ipak, isposta...

Žar ptica

фебруар 07, 2025

Neću da vas lažem, u poslednjih godinu dana je moj život postao tragikomedija - mnogo stvari se izdešavalo, toliko stvari da nemam predstavu kako svariti sve što se dešava. Nisam pisala ni o čemu, jer sam smatrala da nije baš u redu da detaljno izveštavam o svemu što se desilo. I nije u redu, zato ću samo pisati o svojim osećanjima kako ne bih pukla. Prošle godine na leto, imala sam veoma neprijatnu situaciju sa dečkovim roditeljima. Najblaže rečeno su me malko zamrzeli, jer misle da vršim veliki uticaj na njihovog sina. Bilo mi je teško da se borim sa lošom ocenom mene, konstantno sam se preispitivala, bila puna mržnje, tuge, razočaranosti i ko zna čega. Osećala sam se tako slabo i bespomoćno dok su drugi mislili da sjajno i dostojanstveno podnosim sve što se dešava. Pa pogodite šta? I nije mi baš bilo sjajno, a nisam se osećala kao da ikoga, osim mene, treba opterećivati situaci...