#Let's talk

Znate da povremeno volim da podelim pesme koje slušam i koje mi se sviđaju. A kada već delim sa vama stvari, zašto ne bih podelila pesme autora i bendova za koje mislim da nisu toliko poznati. Da li zato što su skoro izbacili pesmu ili album, da li zato što nisu prepoznati bendovi na našim prostorima, razni su razlozi. Mislim da je zato blog sjajan način da se proguraju mladi umjetnici, iako je moj blog naravno još uvek mlađan. Pre nego što počnemo, staviću napomenu za bendove - bilo mi je glupo da vas sve pitam da li je ok da pišem o vašim pesmama, tako da ako nije, samo javnite i sklanjam.  I napomena za čitaoce - uživajte i nadam se da će vam se izbor svideti! Recite mi šta vam je privuklo pažnju u komentarima, dajte neku novu stvar ili šta god. Infiltrirajte se u blog and have fun! 1.  Bojana Boljanović - Ne daj me Bojanu sam prvi put čula na jednoj pesničkoj večeri i sećam se da je pevala pesme EKV-a, zbog čega me je odmah kupila. ALI onda je izvela svoje autorske pesme o...

 Da li volite da dobijete pozitivan feedback ili kompliment kada nešto radite?  Ja lično volem, ali ne pričam ljudima o svojim uspesima i postignućima često, jer kada bih to radila, definitivno bih imala osećaj da se previše hvalim. Da im natrljavam na nos svoj uspeh dok njima nije svejedno ili im je baš to slaba tačka. Ni ja ne volim ljude koji se hvalisaju i često traže validaciju od drugih za neko postignuće.  Uvek ima ta jedna drugarica koja će na primer svaki put da uzme telefon istim specifičnim pokretom ruke koji će vam skrenuti pažnju na njene nokte koje je radila pre nedelju dana, a koji savršeno idu uz njen oblik ruke. Dok vi nemate para mesecima da radite nokte i lenji ste da skidate zanoktice koje tu stoje mesecima, jer sezonska depresija ili šta znam. No, hvalisavost je možda samo jedan odgovor na to što su drugi ljudi često nesigurni i ponekad zavidni zbog onoga što imamo, pa nas ne hvale dovoljno. Možda smo često dobijali neadekvatan odgovor na sjajnu ocenu...

 Danas vam pričam o ljudima koje vidimo na ulici da hodaju razgovarajući sa imaginarnim ljudima koji su za nas nevidljivi, o ljudima koji nas presretnu u parkovima i pričaju nam o svom životu koji je toliko neobičan da nam danima ostaje u sećanju, o ljudima koji pričaju sa trolejbusima i vozilima Beograda, o ljudima čije stavove o životu dobijamo kao čokoladicu koju vam donesi gosti - al' ne onu dobru čokoladicu nego onu na merenje što je sva od masti i sa kobajagi orasima koji su spali sa nekog tužnog drveta koje želi da kazni sve kušaoce njenih plodova lošim ukusom. Nalazimo se u ulici Vojislava Ilića 87 - sedimo na stepenicama jedne zgrade, jer pada kiša i hladno je, a na stepenicama se valjda od unutrašnjosti zgrade uvek zadrži malo toplote koja mi zagreva noge. A ja se hvala Bogu uvek loše obučem kada se promeni vreme, jer moj mozak ne registruje da promena vremena znači i promena temperature.  Sedim sama, pijem uvek isti bući bući sokić, samo breskosaurus (trenutno im je...

Da li mate onu jednu najbolju drugaricu sa kojom vas je prekid prijateljstva totalno sjebao i samo nikad niste progovorile otkako je sve puklo?  Da li imate tu jednu drugaricu sa kojom više ne pričate, a pomislite na nju svaki dan, svaki drugi dan, jednom nedeljno, jednom mesečno i pitate se šta radi?  Da li proveravate njen fejsbuk i profile njene porodice da saznate da li je dobro?  Da li preispitujete sve što ste uradile u tom prijateljstvu? Da li sam dobro postupila?  Šta je trebalo da kažem? Zašto sam bila zla?  Zašto? E pa, ja je imam i godinama mislim o njoj. Nisam jedina koja je nije prebolela - imam klub (u kojem su dve osobe) koji kada god se sastavi popriča o njoj, da vidimo znamo li nešto o njenom statusu, da li je dobro. Kontamo da obe imamo želju da se javimo, ali kako?  Kako, a da nas ta osoba apsolutno ne odjebe? Onda shvatimo da će nas odjebati ako se javimo i i ne javimo se, baš zato što je poznajemo. Kada se taj klub rastavi - sećam se dr...