Danas vam pričam o ljudima koje vidimo na ulici da hodaju razgovarajući sa imaginarnim ljudima koji su za nas nevidljivi, o ljudima koji nas presretnu u parkovima i pričaju nam o svom životu koji je toliko neobičan da nam danima ostaje u sećanju, o ljudima koji pričaju sa trolejbusima i vozilima Beograda, o ljudima čije stavove o životu dobijamo kao čokoladicu koju vam donesi gosti - al' ne onu dobru čokoladicu nego onu na merenje što je sva od masti i sa kobajagi orasima koji su spali sa nekog tužnog drveta koje želi da kazni sve kušaoce njenih plodova lošim ukusom.
Nalazimo se u ulici Vojislava Ilića 87 - sedimo na stepenicama jedne zgrade, jer pada kiša i hladno je, a na stepenicama se valjda od unutrašnjosti zgrade uvek zadrži malo toplote koja mi zagreva noge. A ja se hvala Bogu uvek loše obučem kada se promeni vreme, jer moj mozak ne registruje da promena vremena znači i promena temperature.
Sedim sama, pijem uvek isti bući bući sokić, samo breskosaurus (trenutno im je taj sokić uvek na stanju) i duž ulice ugledam čoveka u narandžastom prsluku koji hoda napred i povremeno promumla sebi u bradu po koju reč. Dolazi do ušća jedne ulice u drugu i udara u zid, okreće se kao pekmen i vraća se nazad brbljajući neke besmislene reči. Protrtljavam oči i mislim da li sam jedina koja je videla kretanje čoveka koji prati pomeranje jednog klatna - čim dođe do kraja jedne strane, automatski se vraća nazad. Šta li je u njegovoj glavi? O čemu je razmišljao kada je zastao i vratio se nazad?
,,Ispala. Treba da mu kažem. Nisam mogao da dođem danas. Ispala. Ispalio sam ga, neće se ljutiti, neće, neće. Ne mogu da verujem da me je pitala, ja nemam para, novac. Novac, nemam ništa u džepu. Sve je skupo. Košta. Smisliću nešto (udara u zid). Dobro, pare, samo da pozajmim od nekoga pedeset dinara i imaću. To je. Ispala."
Izmeštamo se sada na okretnicu, tipičnu okretnicu kakvom je zamišljate, ne trebaju nam dugi opisi da bismo mogli da zamislimo našu lokaciju. Izlazimo iz prevoza i vidimo ženu pored koje prolazi trolejbus, bogami baš se unela u to što mu je bila pričala. Gestikulira rukama kao da pokazuje na celo vozilo i samo prelazi ulicu i posrće dok hoda.
,,Ti si kriv, ti si, nisam ja, ti si to uradio. Ti si ga povredio, ti si kriv, ne ja nisam. Ti si kriv. Ti. Ti si to uradio."
Hodamo dalje, upadamo u prevoz do grada, jer danas imam obaveze. Stojim u autobusu i gledam kako u prostoru vozila gde postoje mesta za četiri sedišta - dva naspram druga dva - sede četiri lica koja se očigledno ne znaju. Jedan sedi i prosipa dušu ljudima koji ga gledaju zbunjeno i od kojih ga jedna žena pita da li mu treba krema za akne, druga lica ćute i ne znaju šta bi trebalo da kažu. Čovek nastavlja svoju priču:
,,Ja sam njoj napisao roman, posvetio sam joj ga, ona me nije ni pogledala. Bila je udata za drugog čoveka, ja sam za nju sve uradio, ona me nije cenila, nije me poštovala. Hteo sam da je ovekovečim, da ja načinim muzom, ali me je prevarila."
Ulazim u zgradu i sedam na jednu stolicu i srećem tog čoveka koji je seo nekoliko redova ispred mene. Ulazi sa koka kolom, glasno se spušta na stolicu, duva nos i postavlja pitanje koje prekida nečiji tok misli. Izlazi van u sred rečenice, nosi koka kolu sa sobom, ostavlja stvari i nema ga pola sata. Nestaje. Vraća se, opet se glasno spušta i govori aha na svaki zvuk koji čuje.
Pravimo još korak, jedan muškarac steže ženu koja pokušava da se oslobodi, gura ga i hoće da ga se otarasi, gleda okolo tražeći pomoć, ali nema nikoga, sama je, daleko od kuće, a jedan dečko je možda ubije ili zarobi, a nema nikog. Guramo se, pokušavam da se izborim sa njegovom snagom, ali ne mogu ništa, vidim crno, paničim, kratko dišem i guram ga. Izlazi još jedan muškarac sa elektrošokerom. Pažnja mi se sužava, vidim spravu koja ima moć nadamnom, slaba sam, ne mogu da se borim protiv struje. Šta se dešava? Upomoć. Hoće li mi neko pomoći?
Prolazi silueta žene pored i ne radi ništa. Ne zaustavlja se da je pita da li je u redu, ne pita je ništa.
,,Neću da se mešam, nije moja stvar, zašto se uopšte uhvatila sa tim dečkom, zar nije znala da je debil? Ma kako nije znala. Ne znam, neću da se mešam. Umorna sam. Ne mogu sad."
Videli smo dovoljno. Dosta.
Šta bi bilo kada bismo pratili ceo njihov dan, pitate se. Ne znam, morala bih da postanem izvanredno dobar špijun da bih ušla u mindset jednog ludaka, a možda treba da krenem da čitam više romana koji se bave svestima ovog tipa da bih bolje mogla da opišem ono što viđam svaki dan.
Mislim svima su nam u vidokrugu, al je teško zapaziti sve neobične pojave Beograda kada morate biti sve vreme prisutni i da pazite na okolinu, jer nikada ne znate da li će neko da vas zaskoči da vas pita da mu kupite nešto ili da vam kaže da ste debil.
Lutrija je znati šta će danas da vas sačeka kada budete otišli do prodavnice.
Da li će u redu iza vas biti čovek koji svoj poslednji novac daje na unuče votke koje će osvežiti smrad njegove odeće, da li će vam gledati u dupe ili vas napasti, jer niste hteli da ga pustite ispred sebe.
Život je lud, ludo iscrpljujuć, ludo uzbudljiv.
Toliko od mene.
 |
| ,,Iritantni džentlmen" Berthold Woltze |
Коментари
Постави коментар