#Let's talk

Često se u vezu sa ružama dovode protesti, kao i praznici koji obeležavaju neke duge i teške borbe.  Zašto?  Kakvu moć ima jedna ruža? Svratila sam do naše učionice na fakultetu i najednom dobih ružu.  Bilo je nečega neobičnom u tom gestu, ali se nisam mnogo zadržala na osećanju blage zbunjenosti.  Možda sam se zbunila, jer mi je ružu poklonio dečko koga poznajem samo sa blokada, a možda zato što sam očekivala sve, samo ne jedan nežan cvet.  Nisam znala šta da radim sa ružom, spustila sam je na sto, pomirisala i gledala u latice.  Ni po čemu posebna, roze ruža još uvek neotvorena, blagog mirisa, sa trncima, laka za ruku, sa malim hrapavim listićima i dugom zelenom drškom.  Ipak dugo je gledam, malo krišom i istovremeno slušam: ,,Da, da, one su bile u prvim redovima ispred policije; nema još uvek grejanja; Hoće li neko čaj? Da nam napravim onda; Do kada ostajemo danas? Došla je Ljilja danas."  Podižem ruku da uzmem ružu, da joj dodirnem latice....

Zašto ti se sviđa "My neighbor Totoro"? Super je atmosfera i priča, nije cozy na debilan način, ne ušuškava te, ima zajebanih trenutaka, da li će da umre majka, hoće li ćale da se vrati - sve je upakovano u šumske demone, radost, odrasle koji nisu neprijatelji.  Uspeo je da bude cozy i da se bavi teškim temama i nostalgijom.  Odličan je za decu.  Sve u svemu nazvao bih ga dubokim cozy filmom - opuštajuć, melanholičan bez prezanja za patetikom, iskren bez brutalnosti.  Samo je baš super. Ko je Totoro?  Kralj šume, personifikacija prirode, ne znam, nejasno je. Nejasno je da li otac vidi ono što deca vide, koliko ima magije, koliko imaginacije... Koje su te scene specijalno dirnule?   Sve gde Satsuki plače kada bolje razmislim: kada plače babi jer sumnja da je lažu o majčinoj bolesti i plaši se da će joj majka umreti (pogodila me još više zbog načina na koji plakala); kada plače Totoru zato što je izgubila sestru, što je jedina scena gde Totoro izgleda zabrinu...

" And when it sails up through the air More beautiful than any prayer This power can right all wrong And it will always thrill the ear Of those who have the power to hear The magic of a song " Prvi tekst na mom blogu je objavljen 11. januara 2024. godine.  Uskoro će godinu dana kako sam počela da pišem tekstove.  Ko bi rekao da ću se zapravo održati u pisanju i da ću uspeti da se nateram da barem ponešto kažem o svemu što mi padne na pamet.      Iskreno mi je drago što je prošlo godinu dana i što nisam odustala, ali sa druge strane u meni postoji neki strah da se moj blog menja.       Vidim da se način na koji pišem menja, a menjaju se i teme o kojima biram da pišem.       Čini mi se da sam sada obazrivija kada razmišljam o čemu bi trebalo pisati. Da li bi baš sve što mi je na duši trebalo da kažem? Plašim se da više ne mogu da kažem šta hoću, jer sam shvatila da postoje realne posledice za ono što je na ovom blogu izgovor...

    Dobrodošli u malo drugačiji mininminiblog post čija je svrha da objasni svim čitaocima koji se zateknu ovde šta je Cirkusfera, ali najbitnije od svega kako VI, da, baš vi, možete da se uključite i pomognete važnoj organizaciji u Srbiji, koja se bavi savremenim cirkusom, da opstane.     Hajde da pričamo o cirkusu. Sa razlogom se naglašava razlika između tradicionalnog i savremenog cirkusa – u pitanju su dva perioda koja se razlikuju i liče koliko i antička i moderna književnost.                Kako je bilo učestvovati kao izvođač u tradicionalnom cirkusu?                Prvo, verujem da mnogo zavisi od perioda o kojem pričamo, ali evo kako ja to zamišljam: cirkus je bio porodični biznis u koji nije bilo jednostavno ući. Stoga, pretpostavljam da je organizacija otprilike išla tako što svaki član predloži svoju tačku ili već ima uigranu rutinu koju izvodi stalno. Tačke bi se onda nadove...

O toliko stvari imam da pričam sa vama da nisam sigurna ni odakle da krenem. Mislim da zato nisam pisala neko vreme. Nikako mi se nije javljala jedna konkretna misao i tema koju bih razvijala, bilo je nekih dobrih, ali se nijedna nije zadržala duže od pet minuta.  Pet minuta je otprilike bio razmak između prazne misli i bilo kakvog smislenog razmišljanja u dužini od jedne rečenice.  Pokušaću da pređem od svega po malo, pa vas neki deo možda žacne. Najsvežije su mi blokade na fakultetu i moje kolege, studenti koji svaki dan dolaze na fakultet i pokušavaju da promene stanje u državi Srbiji, već neko vreme nezahvalno mesto za mlade ljude, ma za ljude uopšte koji žive gde god u tužnoj zabačenoj koloniji koja je otprilike šupak sveta.  Došla sam danas na fakultet onako, da vidim kako su kolege i šta rade, šta se dešava, koji je motiv, kakva je atmosfera - recimo da sam došla kao istraživački novinar.  Ulazim na fakultet, traže mi indeks na uvid i prolazim studentsko obezb...