Prvi tekst na mom blogu je objavljen 11. januara 2024. godine.
Uskoro će godinu dana kako sam počela da pišem tekstove.
Ko bi rekao da ću se zapravo održati u pisanju i da ću uspeti da se nateram da barem ponešto kažem o svemu što mi padne na pamet.
Iskreno mi je drago što je prošlo godinu dana i što nisam odustala, ali sa druge strane u meni postoji neki strah da se moj blog menja.
Vidim da se način na koji pišem menja, a menjaju se i teme o kojima biram da pišem.
Čini mi se da sam sada obazrivija kada razmišljam o čemu bi trebalo pisati. Da li bi baš sve što mi je na duši trebalo da kažem? Plašim se da više ne mogu da kažem šta hoću, jer sam shvatila da postoje realne posledice za ono što je na ovom blogu izgovoreno.
Shvatila sam da treba da budem odgovorna i da stanem iza svojih reči.
Da dok pišem treba da se ponašam kao da će čitaoci na koje se tekst možda odnosi pronaći sebe u mojim rečima, kakve god one bile.
I pitanje je da li želim da se oni uvrede, da ih žacnem ili da samo probudim u njima nešto stvarno?
Za sada želim da probudim nešto stvarno u svima nama, jer je veoma bitan taj malecni momenat istinske konekcije koji imamo sa drugima.
Juče sam pričala sa dečkom o pokajanju i šta ono tačno znači. Valjalo bi da bolje pojasnim kako smo došli do tako inspirativne teme (kada sam rekla ,,inspirativne" u mojoj glavi bilo je pomalo sarkastično).
On je sebe predstavio kao osobu koja pogreši, uvidi grešku i na kraju ispravi ono loše što je uradio, zbog čega na kraju dana on može da legne u krevet i sebi kaže da je uradio sve što je do njega, a ako drugoj strani nešto smeta, problem više nije njegov.
Razumela sam ga, ali sam pomislila da nekada ne treba da ispravljaš svoje greške učinjene drugima, zato što ćeš na kraju dana možda uraditi gore nego da ništa nisi uradio. Onda sam se zapitala zašto je uopšte važno da ti možeš da kažeš da si na kraju dana sve uradio kako je trebalo.
Ko na kraju dana može uopšte da legne i misli da je sve uradio kako treba?
Neko ko teži ka bezgrešnosti.
Kakav paradoks.
Ljudi će uvek grešiti.
Čovek iskren prema sebi ne može misliti da je baš sve uradio kako treba. Uvek ima makar tu jednu stvar koju je uradio pre deset godina, ali se vrlo dobro i detaljno seća šta se desilo, gde je pogrešio, kome je zgrešio.
Prisetila sam se jedne svađe sa drugarom koji mi se malo sviđao; bili smo klinci, mojoj mami se nije dopadalo što se družimo, jer je Rom, pokušavala je da mi brani da se viđam sa njim i vremenom sam potpala pod njen uticaj i iskoristila prvu priliku kada me je iznervirao da ga zapravo uvredim, nazovem baš ružnim imenom kako bih prestala da se družim sa njim. Nije jedini razlog bila moja majka, bilo je još nečega, ali je u principu to to.
Godinama nakon što sam mu rekla svakakve gluposti, dugo sam se sećala svojih reči koje su beskonačno odzvanjale.
Jedan dan sam odlučila da mu se javim i izvinim nakon dugo dugo vremena. Naravno, on mi je odmah odgovorio i rekao da je sve u redu, da razume da smo bili deca i jebiga, dešava se.
No, ja sam i dalje u srcu osećala krivicu sa kojom sam prosto naučila da živim.
Sada se vraćamo na pokajanje - dečko me je pitao šta mislim koja je poenta pokajanja u hrišćanstvu?
Mislim da je pokajanje bitan momenat u mom odnosu prema Bogu, mnogo više nego što je važan za mene i oštećenu osobu.
Pokajanje dolazi iz nekakve samorefleksije koja se ogleda u našem potpunom razumevanju situacije, kao i načina na koji smo povredili nekoga - kada mi uspemo da zahvatimo sve, stvaraju se uslovi za ,,pokajanje".
Pokajanje je osećanje koje bih u reči prevela kao svest o grešci, razumevanje povređene osobe i njenih okolnosti, razumevanje sebe. Iz znanja o stvarima nastaju osećanja tuge i krivice.
Ono što je za mene najvažnije u pokajanju je nemogućnost ispravljanja i brisanja - mi se kajemo sa svešću da nešto što smo uradili neće moći nikada da se izbriše ili da nestane.
Čak i kada ispravimo grešku ne postoji način da nateramo osobu da zaboravi sve loše što smo joj uradili.
Pokajanje je bitno u našem promišljanju grešaka, jer nas podseća da svi grešimo, da smo u greškama svi isti, mali ljudi koji nisu najpametniji i koji ne znaju šta rade.
Problematika je pomalo slična pitanju tragova - da li znamo kakav trag ostavljamo na druge?
Kakva nam je stopa zagađenja okoline?
Šalim se. Donekle.
Od nekle stvarno verujem da jeste pitanje uticaja.
I tako nas dvoje još malo razgovaramo i u toku naše priče osetim da sam ga nekako dirnula, da je razumeo šta sam mu rekla iako se ne slaže sa mnom, da je za trenutak pomislio isto što i ja.
Da je poverovao u nešto što mu je strano i daleko.
U nešto u šta uopšte ne veruje.
Dotakla sam njegovu dušu vrhovima svojih prstiju.
Malo je držala.
Osetih se kao mađioničar koji je izveo magiju nevidljivu za sve osim mene i njega.
Nekakva bačene čini što su nas vezale na jednu sekundu.
Na jedan trenutak.
Moja moć je izgleda baš to.
Da dotaknem nutrinu stvari i ponudim je drugome.
Pa ko je uzme.
Kome se svidi.
 |
| Princess and the Goblin (1991), directed by Jozsef Gemes |
Коментари
Постави коментар