#Let's talk

Pozdrav, ovde Simo, jedan od pobednika Mininog mini kviza (ne ovog sad nego jednog odavno, više o tome kasnije u tekstu), gde je jedna od nagrada bila da napišeš svoj članak na blogu!  Inspirisan jednom pesmom o kojoj ćemo pričati, želim pokrenuti temu o modernim mornarskim pesmama, da ne kažem neomornarskim .  Pod ovim ne podrazumevam pesme koje danas pevaju mornari.  O savremenim mornarima ne znam ništa, ma vala i o istorijskim mornarima znam jako malo.  Ovde želim pričati o pesmama bendova čija je fora obrada šantija , pesama koje su pevali na dugačkim prekookeansim putovanjima.  Možda su vam poznati takvi hitovi kao što su The Wellerman i Bones in the Ocean , koji su bili popularni početkom 2021. kad smo svakako svi bili u karantinu i zaluđeni glupostima. E pa slično kao što postoje srpski bendovi, ili češće orkestri, koji pored obrada narodnih pesama prave i svoje u tom duhu, tako su radili i bendovi o kojima ćemo ovde govoriti. Preporučujem da posluša...

 Na instagramu sam naišla na sladak video u kojem sam prepoznala jednu devojku iz doma. Ušla sam u komentare, videla najgore ogavštine iza kojih ni đavo ne bi želeo da stane, al mora, jer je zlikovac.  Naravno, odmah sam odlučila da napišem tekst da podržim nju i da i ja kažem nešto.  Znam da ste 99% svesni da nije u redu da se bilo kome obraćate kao da je seksualni objekat ili kao da mora da ispunjava vaše zamisli, želje i očekivanja. Ono što je smešno je to što znam da moj post neće naići na ciljаnu publiku, već na ljude kojima ne bi ni palo na pamet da kažu bilo šta ružno. Zašto vam toliko smetaju žene koje zauzimaju prostor? Bilo to, jer oblače šta žele, pričaju kako žele, glasnoćom kojom im se prohte, bilo da nose kratke majice, imaju dekolte, ne nose  brushalter? Ne znam, volela bih da prokljuvimo zajedno u čemu je stvar, pa da pređemo preko toga.  Da li imate problem da prihvatite da smo stvarna bića i da imamo slobodu da radimo šta hoćemo sve dok ne ugro...

Poslednji je trenutak da kažem nešto o blokadama, ali doslovno.  Rok za slanje rada je večeras (petnaesti januar), a ja se nikako nisam nakanila da nešto napišem o aktulenim dešavanjima u učionici 128 i na našem fakultetu.  Ako Bog da članak koji stavljam pred moje čitaoce će izaći u zborniku/časopisu Filološkog fakulteta (jedne katedre koju još uvek neću imenovati), te vam na ovaj način zvanično najavljujem njegov izlazak. Bilo je više ideja, razgovora sa ljudima koje sam mogla voditi, pitanja koja sam želela postaviti...No, vreme je prolazilo, svaki protest, svaki dan na fakultetu je mogao biti inspiracija za jedan tekst koji će biti dostojan mojih kolega i naše učionice.  Želela sam da napišem tekst koji će da ih ohrabri i pruži podršku, pisanje kritike naravno nije dolazilo u obzir, a pisati o mojim osećanjima je bilo teško. A težina je naravno izazvana crnom prugom zvanom otadžbina. Sedim sa dečkom u kafiću i otvaramo temu našeg odnosa.  Oboma nam je jasno da se...

 U čast godišnjice bloga pružam vam malu retrospektivu tekstova napisanih u januaru prošle godine. Uživajte i nadam se da ćete se i vi vratiti nekom starom tekstu ili ako ste novi ovde, možda saznate kako sam pre pisala, pa uporedite. Javite utiske u komentarima, zanima me svašta... Da li ima neki koji ste pročitali, a da je ostao sa vama? Da li se slažete sa mojim ocenama i koji su vaši omiljeni delići iz tekstova? Klikom na naslov teksta koji je markiran bojom, ulazite u sam tekst, tako da sam vam malo olakšala potragu. 11. januar  ,,Moje oruđe je telo"  predstavlja moja kvazi filozofska razmatranja o duhu i kada ga sada čitam izgleda dosta nabacano i nejasno.  Takođe mi je naravno malo neprijatno dok čitam, jer se osećam kao da sam ga pisala sa četrnaest godina, a ne sa preko dvadeset godina.  Govorila sam o više tema uporedo, nekada nisam ni pasuse odvajala.  Sve u svemu primeti se da je prvi tekst koji sam napisala.  Sviđa mi se tema, ali je stils...

  1. Tyler, The creator - Like Him Prvi put sam čula pesmu preko edita koji je moja drugarica pravila za Tiktok i ubrzo sam se zaludela, pedeset miliona puta sam je puštala iznova i iznova, pevala u sebi, sa sobom naglas i nije mi još dosadila, jer je toliko dobraaaaa.  Učila sam da je sviram na bas gitari, snimala se kako pevam pesmu i sviram, dečko mi je čak rekao da malo iskuliram. Slušajte nisam školovala, ali mi se toliko sjajno sve uklapa - muzika, pevanje, rep deonice, sve savršeno ide jedno uz drugo, nije mi dosadno, a usput pesma ima sjajnu priču koja je tako dirljiva.  Podtekst je majka koja svom detetu priča kako liči na oca - pravi izraze lica kao on, ima noge kao on itd. Dok dete naravno ne kapira zašto je loše da liči na njega, a prosto se nameće iz pesme da dete ne poznaje svog oca because "he's chasing a ghost, do I look like him".  Dete juri duha i nepoznate ideale/očekivanja koje prepoznaje samo majka. Ona na kraju pesme priznaje da je greška bila n...

       Zvanično prođe godina kako je nastao mininminiblog, pa je red da proslavimo nekim tekstom. Iako laptop nisam uzela u ruke onoliko dugo koliko nečega novog na blogu nema ipak se u međuvremenu dosta stvari izdešavalo.       Nešto što trenutno zauzima dosta vremena u mom životu je posao u čajdžinici koja predstavlja stecište multikulturalnosti. Nažalost, nisam sigurna koliko naš narod vidi značaja u mestima gde je moguće naići na razne kulture osim sopstvene - nisam sigurna ni koliko sam ja shvatala zašto je važno da ona postoje. Oduvek sam imala naklonosti ka drugim kulturama, da što više saznam o njima, da shvatim kako žive, možda da postanem toliko umrežena da se na tren osetim kao francuskinja, španjolka ili kineskinja.  Valjda zato što sam se često osećala kao da nigde baš ne pripadam.  No, odatle i moj beneficirani položaj da uđem kroz svaka vrata, ostanem koji dan i izađem - baš kao u Encantu. Jeste li gledali "Encanto"? Ako ...