#Let's talk

P. S. Tekst je originalno napisan 13. marta. Sa velikom srećom delim sa čitaocima mog bloga da je objavljen i u kolumni "Lični Kompas" u okviru Kompasa. Od sada ćemo se svake nedelje, nadam se, čitati tamo, ali i ovde. link do teksta:  https://kompas-info.com/oslobodjeni-skc-i-fabrika-savremenog-cirkusa/ Svaki tekst koji napišem će biti na blogu, možda malo izmenjen, a možda ne. . SKC, foto: Olivera Inđić Kiša, vetar, rulja mladih ispred ulaza, kolege, studenti, nepoznati sredovečni ljudi, obožavaoci alternative i očigledni marginalci.    Petnaest do osam.   Nestrpljivo čekam da uđem i pogledam rezultate tromesečnog vežbanja partnerske akrobatike, vazdušnih disciplina i žongliranja. Fascinantno je koliko čovek brzo može da nauči stvari koje pre nije probao.   Često su nekadašnji studenti pominjali SKC kao važno mesto, kao ,,žarište kulture“. Za mene je ona pak  još jedna zgrada u nizu drugih, nije relevantna. Prođem pored nje prazne glave, ne padne mi na pa...

     Pre nego što zaspim želim da pričam o bespomoćnosti, osećanju nužnom za jedno ljudsko biće i najnesnosnijem opterećenju koje sam osetila.      Kakav užas! Stajati pred nekim čija se odluka u vezi nas kosi sa svim što jesmo. Nemamo oružja da se branimo, imamo selotejp traku zalepljenu preko ustiju. Gušimo se, a znamo da ništa ne bi trebalo reći. Ipak imamo želju da pozovemo upomoć.     Mnogo puta sam znala da je jedino ispravno ćutati - slepljene usne, graščice znoja dok sedim ispred kletog suda bez saslušanja i porote. Kakva presuda padne, tako je. Nema promene.     U srednjoj školi sam se nedelju dana zabavljala sa dečkom X - raskinuli smo pošto sam očigledno bila zaljubljena u dečka sa kojim sam se ranije viđala. Normalno, X je bio povređen i verujem da je preispitivao svaki trenutak proveden zajedno.     Da bude još gore X i ja smo se kretali u istom društvu što je dovelo do podeljenosti - ko podržava njega, a ko mene? ...

       Torta u poslastičarnici poput ,,Mama Goce" je dve i po hiljade dinara po kilogramu.     To bi se moglo nazvati luksuzom.      Iako je torta bila ukusna (kupila sam je za svoj rođendan), ne mislim da je elementarna ljudska potreba kupiti sebi nešto što je veoma skupo s obzirom na jednu prosečnu platu u Srbiji.       Ipak mogu kod kuće napraviti plazma tortu za otprilike hiljadu dinara.       I niko me ne sprečava.       Kao što niko neče sprečiti mušterije da kupe torte od sto dolara, a ne torte iz Walmarta za pet dolara - jasno je da aludiram na nedavnu mikro dramu koju sam ispratila preko instagrama. Pobuna privatnika poslastičara protiv masovne proizvodnje torti koje i oni prave, ali po mnogo manjoj ceni - pet dolara.       Donekle ih razumem.       Ako jedna torta košta pet dolara onda se čitav njihov rad dovodi u pitanje - zašto...

     Došla sam kući i idem u šetnju.       Uželela sam se ponekih delova grada - biblioteke u osnovnoj školi, prodavnice Viktor preko puta, popločane Balkanske, kao i jedne romske kuće pune starih polovnih stvari i otpada.     Sada ima manje đubreta i nema olinjalog petnaestogodišnjeg psa.      Možda je uginuo.     Prilazim školi. Ispred nje stoji policajac, ali ne onaj policajac koji je dežurao pre desetak godina. Živeo je u kući vezanoj za školu sa svojom porodicom. Bio je baš fin, jednom me je povezao do kuće.     Jedan dan su samo nestali negde. Nisam ih više nikada videla.     Pričam sa policajcem, pitam gde je glavni ulaz i kako da proverim kada radi biblioteka pošto sam bivši đak škole. On kaže da je glavni ulaz sa druge strane, ali da ću verovatno morati da zvonim, pa je bolje da odem na zadnji ulaz, jer je on za đake i tu je otvoreno. Prvo pokušam da zvonim i kada ...