Dobrodošao na mininminiblog! - uvod za početnike -

    Pre nego što zaspim želim da pričam o bespomoćnosti, osećanju nužnom za jedno ljudsko biće i najnesnosnijem opterećenju koje sam osetila.

    Kakav užas! Stajati pred nekim čija se odluka u vezi nas kosi sa svim što jesmo. Nemamo oružja da se branimo, imamo selotejp traku zalepljenu preko ustiju. Gušimo se, a znamo da ništa ne bi trebalo reći. Ipak imamo želju da pozovemo upomoć.

    Mnogo puta sam znala da je jedino ispravno ćutati - slepljene usne, graščice znoja dok sedim ispred kletog suda bez saslušanja i porote. Kakva presuda padne, tako je. Nema promene.

    U srednjoj školi sam se nedelju dana zabavljala sa dečkom X - raskinuli smo pošto sam očigledno bila zaljubljena u dečka sa kojim sam se ranije viđala. Normalno, X je bio povređen i verujem da je preispitivao svaki trenutak proveden zajedno.

    Da bude još gore X i ja smo se kretali u istom društvu što je dovelo do podeljenosti - ko podržava njega, a ko mene?

    Pošto sam ja ta koja je pogrešila većina se ogradila od mene, jer su želeli da mi jasno stave do znanja da se ne slažu sa mojim postupcima. No, u mojoj glavi je jedina misao bila da su izabrali njega naspram mene i da ne mogu da utičem na njihov izbor. Ne mogu da im promenim mišljenje. Šta god rekla, sve će ostati isto. Opsesivno sam razmišljala kako su mi oduzeli moć, te kako ne mogu da se odbranim da bih dokazala da sam dobra osoba. Provodila sam dane i nedelje vodeći imaginarne razgovore sa njima - maštala sam šta bih sve rekla, kako bismo pričali.

    Ipak, propustila sam jednu veoma važnu stvar.

    Da sam tada svoje postupke videla kao stvarnu grešku mogla sam jednostavnije razumeti zašto su se drugi distancirali. Lakše bih mogla da se suočim sa mogućnošću da budem odbačena.

    Kada delamo idealno bi bilo da postoji mali luft gde ćemo makar razmisliti kakav eho naše akcije ostavljaju. 

    Pošto je nemoguće ipak sasvim predvideti tuđe reakcije treba biti spreman da pustiš druge da biraju slobodno.

    Teško je doduše sedeti i čekati da neko kaže (direktno ili posredno) da recimo ne želi više da se druži sa vama. Nekada sloboda znači da drugi ima mogućnost da te skrha, da ugrozi tvoj ego, da izazove bol.
    Šta da se radi. Moramo otvorenih ruku dočekati šta naiđe.

    Kada sam imala četrnaest godina išla sam sa majkom kod psihologa. Dobro se sećam seansi koje sam provela nervirajući se dok je mama pričala svoju verziju događaja. Pričala je, a ja sam čupkala pantalone i mislila ,,NIJE ISTINA", ali nije bilo ni glasa od mene. Nije bilo vreme za bitke.

    Dok sam sedela sa drugaricom duboko u meni se budio žar što je dalje govorila o svojoj perspektivi našeg problema i mali glasić koji je želeo da izađe i kaže joj da prestane da laže, da se stvari nisu tako odigrale, nije se desilo!
    Prihvatila sam njenu istinu tada i uskoro prekinula kontakt.

    Nažalost ću se sećati svakog puta kada mi je bila oduzeta sloboda da se branim nauštrb tuđe potrebe da iznesu sve što im je na duši makar me potpuno pregazili.
    Nije mi trebalo dugo da shvatim da ljude ne treba zaustavljati kada su zacrtali kako će se stvari odigrati, treba samo pustiti i klimnuti glavom.
    Otkrila sam da je snaga u mom ćutanju, zato što treba biti hrabar da slušaš drugog dok ti ispriča šta želi. Ulazak u borbu bi svakako značio gubitak i uzaludno trošenje energije.
    Verujem da svi dobro znamo da procenimo koje bitke su već izgubljene i kada ne treba glumiti vojnika. A dobar vojnik mora biti spreman da se do lakata uprlja ako hoće da izvrši misiju. Vojnik ne mora da veruje u istinu, njega ne zanimaju činjenice, već samo šta se pred njim dešava i ono što mu kažu tj. narede.

    Možda i nama neko od danas treba da naredi da objektivna istina ne postoji. Postoji samo mnogo uglova jedne situacije, manje ili više različitih. Kada se oni poklope, nastaje konsenzus ili izmišljena objektivnost.
    Ako se sa vašom istinom većina ne slaže onda imate problem ili možda, samo treba da se suočite sa tuđom istinom.
    Treba da se isprobate u različitim uniformama, pa uzmete onu u kojoj se najbolje osećate. Možda da izađete iz zone komfora i probate nešto novo. Jednog rešenja nema, nije vam ovo igra asocijacija - niko vam ne može reći da li radite pravu stvar. 
    Ko zna?
     Nije loše povremeno probati tuđu istinu makar nam ona užasno pristajala. Odvići se od udobnosti i istovetnog kruga validacije. Odvojiti se od sopstvene gordosti i ponosa.

    Ipak me svaki put kada treba stoički da podnesem udarac na svoj duh nešto zaboli. Tužna sam kada se zbog nekoga zapitam: ,,Da li sada treba da se dokazujem?" Već znam šta me čeka i onda polako dolazi bes, jer ona nastavlja da zadaje udarce kao da polaže ikakva prava na mene, na moj duh, pa slobodno premešta stvari kako joj se svidi.
    ,,Puštam je još jednom da cediljku mrdne na mesto gde inače ne stoji", mislim za sebe, ,,jer će uskoro otići. Onda ću ja opet morati da čistim za njom...Nemam snage. Jednom kada mi ispremešta iznutrice, opet ću je pustiti bez da joj reč kažem. Iako zna kako me je lako uznemiriti neće se potruditi da išta ostavi kako je ranije bilo, netaknuto. Ne, nema šanse. Nikada je nije zanimalo šta sve postoji unutar mene."
    Nebriga i nemar - shvatili smo brzo su razlozi zašto ih puštamo da tumaraju i nađu izlaz. Nikada ne ispravljamo kada nam pogreše ime, jer znamo da se nisu ni potrudili da ga zapamte. Shvatili smo da im nije stalo. Bitka je izgubljena. Kormilo napušteno. Brod skoro potonuo. Posada je odavno otišla. Samo mi smo još tu, na fotelji, pokušavamo da provalimo šta je krenulo po zlu.

    ,,Ne krivim ih što su otišli.
    Neka su.
    Ko im brani?

    Ja ću svaki put izaći na prozorsko okno,
    Mahnuću sa osmehom, iz sveg glasa
    poželeću:
    Srećan put!
    Znajući da ostajem sama negde visoko,
    sa suncem i nebesima 'mesto prijatelja,
    zujanjem u ušima od mraka što tiho vlada.
    Ali ostaću sa nadom u srcu da će doći neko nov
    Čisto da ga priupitam šta ima novo.
   
    Pa sve ponovo.
    Dok me umor ne savlada."