Gradske mene

    Došla sam kući i idem u šetnju. 

    Uželela sam se ponekih delova grada - biblioteke u osnovnoj školi, prodavnice Viktor preko puta, popločane Balkanske, kao i jedne romske kuće pune starih polovnih stvari i otpada.

    Sada ima manje đubreta i nema olinjalog petnaestogodišnjeg psa. 

    Možda je uginuo.

    Prilazim školi. Ispred nje stoji policajac, ali ne onaj policajac koji je dežurao pre desetak godina. Živeo je u kući vezanoj za školu sa svojom porodicom. Bio je baš fin, jednom me je povezao do kuće.

    Jedan dan su samo nestali negde. Nisam ih više nikada videla.

    Pričam sa policajcem, pitam gde je glavni ulaz i kako da proverim kada radi biblioteka pošto sam bivši đak škole. On kaže da je glavni ulaz sa druge strane, ali da ću verovatno morati da zvonim, pa je bolje da odem na zadnji ulaz, jer je on za đake i tu je otvoreno. Prvo pokušam da zvonim i kada mi niko ne odgovori ipak poslušam njegov savet.

 Naiđem na jednu tetkicu, samo što je obrisala pod, kaže mi da biblioteka radni prepodne, časovi su skraćeni. 

    Možda štrajkuju zbog protesta. 

    Izlazim iz dvorišta, hodam dalje duž kaldrme i stižem do raskrsnice gde sam se redovno rastajala sa jednim drugom iz odeljenja. Igrali smo kaladont kada smo se vraćali iz škole i na raskrsnici se naša partija završavala. On je do kuće išao levo, a ja desno do novih zgrada.

    Nove zgrade. 

    Jedno vreme sam živela u njima, izgrađene su pre možda četrnaest godina, ali izgledaju dosta starije pošto se boja fasade brzo izlizala. U blizini zgrade je jedan čiča koga su zvali Šiptar prodavao sladoled svakog leta i okolo njega su pretežno bile kuće. Ipak su niotkuda, iz neke kuće, iznikle velike zgrade i market. 

    Preko puta je bila kafana u kojoj su uvek blejali matorci. Zbunjivalo me je njeno postojanje, nikada se nisam osećala prijatno da tamo svratim. Sada se zatvorila i umesto nje se rodila pekara. 

    Primetila sam je zbog balona postavljenih malo dalje od ulaza radnje. 

    Kroz izlog vidim starog čikicu sa pomalo zabrinutim izrazom lica. Verovatno razmišlja da li će mu opstati lokal, kakvo je finansijsko stanje, šta sve treba da napravi...

    Hodam dalje. Odmah do novih zgrada su stare zgrade. Zapravo su stare zgrade, baš izgledaju kao da su iz titovog doba - za njih svi kažu da su dobre. Mogu da izdrže oluju i grom da ih pogodi. 

    Na stubu ispred jednog od ulaza u zgradu stoji zalepljenja umrlica žene koju mi se čini da sam poznavala. Mlada majka sa dva sina.

    Kao da sam prvi put u gradu, turista, iako sam pre tačno dvadeset četiri godine rođena ovde.

     Ljudi mi nisu toliko poznati, ni stil oblačenja, ne prepoznajem sve zgrade, ni supermarkete, ni brzinu hoda. Ovlaš se sećam kako je nekada bilo i upoređujem u svojoj glavi šta se sve promenilo.

    Gradovi imaju svoju brzinu, a ja sam zaboravila koju brzinu treba da pratim. Da li hodam previše brzo? Da možda malo usporim? Je l' u trećoj ili drugoj?

    Prošlo je deset godina kako sam završila osnovnu školu, šest od velike mature, šest otkako sam otišla od kuće da živim u gradu gde su promene konstantne.

    Izgleda da mi se nametnula četvrta brzina.

 Mislila sam da moj grad stoji u vremenu bez promene, bez ikakvog napretka. Čini se da je to samo moja iluzija - strepim da se nešto što u izvesnoj meri meni pripada promeni.

    Strepim da ću jednoga dana doći kući i da neću prepoznati ama baš ništa. 

    Strašna je pomisao na metamorfozu iz poznatog u nepoznato, iz čoveka u bubu - kako mogu prepoznati da je buba nekada bila čovek? 

    Da je ovaj grad nekada bio moj?