Ружо што се црвениш на ветру

Ружо што се црвениш на ветру,
не гони ми сузе на образе
горче него трње
којим раниш своје прсте.
Не отварај красту вековима стару,
не откидај са ње мртву кожу
која никако да спадне.
 
Ту су раније биле
руке живе и топле,
ко пламен свеће
који помно пратим
док слушам о вечном животу.

Ту су раније биле
речи трајне и јаке,
ко хладноћа што леди ноге
док чекам да те однесу.
 
Ружо, опседа ме твоја црвен и
латице заломљене, и
пауци што се крију у њима
тражећи склониште од човека
који хоће да их нема више,
коме смрти никад превише,
који није навико да гледа наниже
осим када понеки цвет увене.
 
Ружо моја, остани увек иста,
у мом сећању буди чиста ко
јутарња роса што те целива,
ко сунце што те милује,
ко небо што се у теби огледа.
 
Цвете мој, немој да венеш.
Место тебе нека други мре,
јер си ти једној башти
читав свет.
 
Не предај се ружо, још ми требаш
док не научим да надоле гледам,
док не уочим земљу
где си закопана,
јер тебе, ружо, а и мене
скоро сасвим неста.

Martin Johnson Heade - Vase of red roses