Ne znam da li ste ikada čuli za crtani Summer Camp Island koji se emitovao na Carton Network-u, a izgleda i na Boomerang-u što nisam znala, ali dobro. Crtani je predviđen za decu, ali svako može da se poveže sa pričom. Glavna fabula prati grupu klinaca koja odlazi na magični letnji kamp i to vam je otprilike sve što je potrebno da znate.
Setila sam se jedne epizode o kojoj bih htela malo da pričam, tako da *SPOILER ALERT* (epizoda traje deset minuta); u pitanju je deseta epizoda treće sezone ,,The Sherbet Scoop" u kojoj Lusi gleda kako nekoliko junaka odaje počast jetiju, za koga ona misli da je preminuo, tako što pričaju priče koje ih podsećaju na njega. Kada neko ispriča priču, on mora da baci jedan predmet koji je taj Jeti posedovao u vatru, da bi se stvorio oblak koji će im nekada kasnije doneti snega. Kada svi kažu po nešto, Lusi se javlja kao dobrovoljac da ispriča izmišljenu anegdotu. Svi se pomalo čude, priča prolazi traljavo, ali je na kraju prihvaćena. Ipak, ispostavlja da je jeti sve vreme bio živ i slušao njihove priče što našu junakinju iznenadi, ali joj neko iznese sledeće (parafraziram) : ,,Zašto ne bismo nekoga slavili dok je živ? Ne mora neko da umre kako bismo se sećali lepih momenata kroz koje smo prošli sa njim."
Nemam želju da vam pričam o poenti epizode koja nam je svima već poznata - da, da znamo da treba slaviti ljude dok su tu. Ali definitivno danas više razmišljam o slavljenju života i smrti u skladu sa tim da uskoro treba ići na sahranu. Mislim da nikada nisam bila na sahrani, niti znam kako ona otprilike izgleda. Prosto mi niko nije umro, a da se ja sećam. Čudni su mi običaji koje mi imamo. Verujem da može da bude isceljujuće, ali kao nekome ko se prvi put susreće sa tim, a da se ja sećam, osećam se malo anksiozno. Šta ako budem previše plakala? Šta ako količina tuge koju budem iskazala bude preterana ili neprikladna? Svesna sam da je plakanje normalno, ali...
Ne znam, možda se divim ljudima koji mogu da podnose najveću bol, a da ne plaču i budu prividno staloženi. Volela bih da mogu da budem taj lik, zato što sam uvek svesna tuđe tuge za koju znam da je jedno pet puta jača nego moja. Pomisao na to me često rastuži. Sećam se da sam jednom u srednjoj školi plakala, jer moja drugarica, kojoj je novac bio veoma potreban, nije dobila stipendiju, a nisam ni ja, ali me je znanje o njenom položaju i situaciji toliko pogodilo da sam više osetila celinu njene tuge i mislila sam da je njoj sada sigurno mnogo teže.
Faze tugovanja za nekim su mi isto tako čudne. Prekjuče sam ceo dan u pauzama plakala i osećala sam se baš kao da gledam u jednu fotošopiranu sliku grupe na kojoj sada fali jedna osoba, a pre je bila tu i nije vam uopšte jasno kako to može tako. I gledate u tu sliku i sećate se svega i razmišljate o poslednjim događajima koje ste proveli zajedno. Bukvalno vas srce malo zaboli, jer ste očekivali da ćete se na sećanja vraćati kao što se sa smeškom star čovek vraća na svoju mladost. Umesto osmeha imate gorak ukus u ustima i svest da neko ne postoji, ali su sećanja vrlo živopisna u vama.
Onda sam jedva zaspala, užasno spavala i probudila se osećajući se u svakom smislu ukočeno, jer kako prihvatiti da nekoga više stvarno nema? Puštate sećanja da rade ko pokvarena ploča još malo i mislite kako sada treba da nešto radite sa svojim danom, da će vam biti još gore ako samo sedite i tugujete. Uzimam malo da čistim, kao što sam i juče sređivala sobu, jer mi je glava prazna dok radim bezvezne poslove. Onda čitam poruke, još malo se rastužim, mislim čemu sve i ne mogu da se nateram da ustanem. Ajde, moram kosu oprati barem. Operem kosu, pustim koju suzu u tušu i spremam se da sa dečkom odem na mesto za koje sam karte dobila kao rođendanski poklon. Idem slomljena i mislim kako nije okej da budem srećna i da se radujem. Nažalost karte nisu mogle da se vrate, a i možda ću se osećati bolje ako izađem.
Kada dođemo tamo, oduševim se i budem istinski srećna kao dete iako nisam verovala da to mogu. Bude mi bolje. Vraćamo se nazad, sve više razmišljam, ipak nisam okej, izlazimo iz autobusa i vidim nekoliko devojaka koje prelaze ulicu na cvreno (za vozače) znajući da će svakog trenutka zeleno i sigurne da im se ništa neće desiti. Zaplačem malo. Pričam sebi da sam okej i da je danas bolje nego juče i da ja mogu to. Zaspim lakše nego juče i novi dan.
Budim se, pričam sa prijateljima, rastužim se, jer se prisetim neke glupe svađe i ne želim u menzu. Ali ajde, prijaće mi, biće okej. Sedim u menzi, jedem svoj ne tako sjajan obrok i gledam ljude koji sede i pričaju, koji vraćaju poslužavnike, koji uzimaju hranu, koji se smeju, opet budem tužna i samo što ne zaplačem. Dečko ubrzava sa hranom, izlazimo, napolju smo i bolje mi je nego unutra. Kupujem napolitanke sa slanom karamelom u slučaju da nekome na sahrani ne bude okej i vraćam se u dom. Uzimam telefon i čitam odgovor jednog profesora na vest. Dosad sam se suzdržavala sve vreme i uspela sam da ne plačem, ali onda briznem u plač na kratko, usisam sobu i sad sam okej.
 |
| Edvard Munch - Melancholy (Melankoli) |
:(
ОдговориИзбриши