Kolačić sreće 🥠 ,,Ne bojim se više da kažem istinu, niti se bojim stvari koje ne znam, niti onih koje tražim i koje još uvek nisam pronašao. " Felini ,,8½"

 Juče sam gledala Felinija, koga nisam mogla da se nakanim da gledam neko duže vreme, jer sam upala u period negledanja filmova uopšte. Bilo mi je teško da sednem sama i izdvojim dva sata kako bih odgledala nešto što zahteva punu pažnju od mene. Zato sam film pogledala sa drugaricom koja za ispit ima nekih tridesetak filmova da odgleda, među kojima je i ovaj. Apsolutno mi je pet puta lakše palo da gledam nešto u društvu i bilo je zabavno gledati koliko smo svi bili zbunjeni, a i umorni.

Ok, ideja je da ja prokomentarišem delove koji su mi se dopali, pa ćemo videti šta će biti. Pozivam ljude koji čitaju blog da ostavljaju komentare i da možda započnemo neku zanimljivu konverzaciju...

Osam i po polaže na vašu koncentraciju i moć zapažanja detalja. Sigurna sam i da računa na to da nećete uhvatiti svaku sitnicu, jer ima previše stvari koje treba opaziti za ne tako dugo trajanje. Možda se dva i po sata čini kao mnogo, ali vreme brzo prolazi u filmu koji ima mnogo ideja da iskaže.

Za ljude koje nisu gledali, a volela bih da i oni budu uključeni, prepričaću kratko film. Priča prati režisera Gvida koji ima umetničku blokadu, a treba da napravi film. Pošto je poznat, dalji razvoj njegove karijere zavisi od predstojećeg filma koji planira da odradi. No, filma u stvari nema, jer on laže sve oko sebe kako ima nekakvu ideju. Izbegava da odgovori na bilo kakva konkretna pitanja o radnji, likovima, i prodaje se priča o snimanju sci-fi filma. U međuvremenu saznajemo da glavni junak ne laže samo o filmu. Laže sebe, i sebi bliske ljude o svojoj ličnosti i željama. Uporno laže ženu da je ne vara, iako ona već sve zna. Lujza (žena) ga i pita dokle planira da se pretvara, na šta on nema odgovara. Zadržava istinu za sebe i svoje fantazije, spretno ih krijući od drugih i čini se da ga laž polako izjeda. 

Život koji vodi u svojoj glavi, zato što ne postoji u stvarnosti, kreće da se ruši, jer Gvido nailazi na sve veće prepreke: novinarska konferencija na kojoj ga ispituju o budućem filmu, onda žena koja ga napušta, glumica i producenti koji žele da znaju šta planira i tako dalje. Glavno pitanje je da li on u stvari ima nešto da ispriča drugima kao režiser - da li čovek toliko neiskren prema sebi i drugima ima da ponudi gledaocima nešto stvarno? Da li ima nečega osim laži?

Fascinirale su me granice realnosti i fantazije sve vreme. Toliko mi je teško bilo da razaznam nekada šta su njegove vizije, šta je stvarnost, šta je prošlost, a šta sadašnjost - sve se preplitalo i mešalo. Konstantno kretanje, menjanje likova, muzika koja je imala vajb karnevala me je dodatno zbunjivala. Od nekog trenutka je prestalo da me bude briga šta je stvarno, a šta nije, jer sam shvatila da je sve podjednako stvarno i da nema stvarnosti koja više važi od druge.

Dominantnost ženskih likova i opsednutost ženskom figurom je bila vrlo zanimljiva. Ranije sam od Felinija gledala Kabirijine noći i baš sam zgotivila film, zbog toga što glavnu ulogu u priči ima žena sa neobičnom istorijom. Svidela mi se većinska prisutnost žena, iako su vezane za Gvida ili su potekle iz njegove fantazije. Veliki broj žena koje su slične po izgledu me teraju da razmišljam da: prvo glavni junak ima tip :) i drugo da su one tu da ga podsete na nešto što mu nedostaje. 

U deliću kada junak mašta o haremu svih žena koje je poznavao, i poznaje i dalje - Gvido je hladan, nezainteresovan muškarac kome laska pažnja, ali ne toliko da bi pokazao makar trunku istinskog saosećanja. Evo te scene:

Prosto se postavlja kao muško čvrsto ruke, zbog koga su žene tu - skoro kao Bog. Baš, baš interesantna scena. Zašto on ima želju da bude vođa grupe devojaka i da bude dominantan? Zašto je toliko aktivan u svojoj mašti, a realno je pasivan lik? 

Baš je tu začkoljica. 

On ne želi da preuzme odgovornost i zato ne može da bude dominantan, ali njegova fantazija nadoknađuje nedostatak sopstvene aktivnosti u stvarnosti. Zato zamišlja sebe kao muškarca sa bičem koji donosi bitne odluke o tuđim životima. 

Gvidovi dečji momenti - pevušenje, cupkanje, bežanje od drugih ljudi, laganje i zavlačenje su mi simpatični i smešni. Bilo je zabavno gledati kako ga dva odrasla čoveka teraju i vuku da ide na konferenciju za novinare dok on malo malo čučne, zaledi se i neće da ide dalje. Pa kada stoji u hodniku hotela i malo zaigra nogama i zvižducka neku pesmicu. Ponaša se kao da igra žmurke sa drugima, samo niko osim njega to ne zna.

Sa jedne strane, mali slatki momenti zbog kojih se smeškate, a sa druge malečni, ali ozbiljni i iskreni trenuci u kojima se Gvido vraća na svoju prošlost - ciljam na scenu u kojoj mađioničar i jedna žena telepata zajedno čitaju misli publici. Mađioničar pozanaje glavnog junaka, dolazi do njega, i znate kako ide ono prijateljski - Ajde, ajde probaj, biće to super, razmišljaj o nečemu - i onda probate. 

Tako i Gvido, razmišlja o jednoj frazi i žena onda zapisuje na tabli: "Asa Nisi Masa". I malo kasnije saznajemo šta to znači. Odlična scena! Oduvala me je, zajedno sa objašnjenjem iza ovih reči.

Neću da pričam o kraju, zato što je možda neko odlučio da pročita tekst iako nije gledao film. A stvarno mislim da finale treba da bude iznenađenje. Takođe me interesuje da li možete da pogodite šta će biti.

 Ono što ipak hoću da kažem je koliko me je Osam i po podstakao da više cenim umetničku viziju, da uvidim koliko je proces razmišljanja umetnika zabavan i samo mi je danas, nakon što sam odležala (a mislim da je spavanje bilo važan faktor) dan u poletu i imam malo više volje da spremam svoje glupave ispite. Natera vas da se zaljubite u umetnost onoga što radite i da zaboravite malo na praktičan deo. Mislim da nam je svima potrebno da nekad malo zaboravimo techne deo posla, pogotovo kad se prezasitimo. 

Živeo Felini i njegovi prezabavni filmovi!