Moja slobodica, moja prostorijica or nah?

 Sedim sa dečkom u restoranu, pričamo o našem odnosu prema besu i osveti, ulazimo u baaaš duboke spike. Odjednom on kaže: ,,Koliko nam se razgovor promenio samo zato što sedimo ovde. Svaki dan se viđamo i pričamo, ali je priča mnogo drugačija u poređenju sa svakodnevnom." (baš sam slobodno parafrazirala šta je rekao, ali to je otprilike to). Kada on primeti promenu, ja registrujem koliko ona ima veze sa prostorom u kom se nalazimo. 

Svaka prostorija vuče određenu atmosferu sa sobom koja želi da nametne asocijacije; iza kafića čija je tematska biljka lavanda ideja jeste da se u njemu osećate opušteno i prijatno, zato što lavanda često predstavlja biljku čiji miris uspavljuje, a boja smiruje - samim tim se u nama stvaraju opuštena osećanja. Građenje atmosfere može ići do detalja kao što je postavljanje ljubičastih čajnika i polica, belih stolica i čega već. 

Svi elementi u jednom prostoru utiču na naše raspoloženje iako ih ne obuhvatamo sasvim kada uđemo u kafić, restoran ili fakultet - mislim da ljudsko oko kada uđemo negde nije sposobno da uhvati čitav prostor, već samo neke delove. E sad koje delove, to umnogome zavisi od naših ličnosti i stvari koje su nam zanimljive. Jednom smo mamina drugarica A. , mama i ja šetale kroz Knez i videle nekoliko većih kaktusa u kafiću pored kojeg smo prošle - od nas tri, A. i ja smo primetile istu stvar, ali moja majka nije. Moguće je reći da prosto nije obraćala pažnju na izloge i nije videla biljke, što i jeste istina. Ipak verujem da je ona videla nešto što smo nas dve sasvim ispustile iz vida. Zastajemo na stvarima koje su nam zanimljive. 

Kada ja i kolega sa fakulteta već milioniti put idemo u isti kafić posle predavanja, nas dvoje možemo imati različiti doživljaj istog i najverovatnije imamo, jer povezujemo različite stvari sa jednim mestom. Ako ulazimo u mesto koje oboje prvi put vidimo, verovatnoća da će nam se doživljaju podudariti su male - možemo i on i ja da utvrdimo isti vajb na osnovu drugačijih stvari. Ono što osećamo se lako može podudariti, pogotovo ako mesto računa na naš sistem asocijacija, ali način na koji smo došli do tih osećanja teško da može biti potpuno isti. 

Evo i primera nevezano za kafić - kada sam ranije živela u stanu, drugarica koja je često dolazila govorila je kako moja soba ima atmosferu za učenje i da bi se uvek nakon nekog vremena provedenog u njoj osećala inspirisano da uči. Mene je to uvek malo zbunjivalo, ali kada malo bolje razmislim njena osećanja skroz imaju smisla. Soba mi je bila vrlo proporcionalna, sve je bilo pod pravim/oštrim uglovima, police i ormani su bili veliki, a predmeti uredno poslagani, sto čist i prazan, bez džidža bidža. Zvuči kao vrlo sterilan prostor koji podseća na školske učionice. Soba je doduše bila bejbi roze sa posterima na zidovima što je definitivno budilo pozitivnija osećanja nego škola, ali eto. Iskreno malo me je vređalo to što je moju sobu videla tako, jer je ja nisam doživljavala kao inspirativno mesto za učenje nego kao kul tinejdž sobu.

No, kakve veze sobe imaju sa temama koje se u njima pokreću? 

Ako vaša soba nekoga podseća na učenje i školu moguće su dve opcije: a) neće se osećati prijatno, jer mu ne prija ambijent koji ga podseća na nešto što ne voli što će verovatno podsvesno uticati na izbor tema b) osećaće se prijatno, jer ga takav ambijent inspiriše da govori o nemam pojma univerzumu, odnosima među ljudima i samim tim će se spektar tema odnositi na nekakvo ,,apstraktno filozofiranje". 

Uzmimo kafiće - u kafeteriji koja podstiče osećanje rada, zauzetosti i žurbe, najčešće zahvaljujući: jednostavnim stolovima i stolicama braon boje koje realno nisu udobne za dugo sedenje; velikim prozorima umesto zidova zbog kojih imate osećaj da ste malo napolju, a manje unutra; najprodavanijem proizvodu što je kafa koja podrazumeva ritual koji traje sat vremena, eventualno dva i onda nastavljate dalje. Svi faktori zajedno daju utisak mesta koje je za kratak razgovorčić, završavanje obaveza, kratke bleje da ubijete vreme - time je raspon tema mnogo uži i laganiji (naravno ne mislim da ovo važi za sve). A i vaše misli idu u liniji toga šta sve treba da se radi i gde se ide posle ovoga.

Ono što je meni sjajno i što nam se svima dešava jeste mešanje onoga što prostor možda želi da evocira i onoga o čemu mi želimo da pričamo - često je slučaj da se dva podudaraju, ali često se i ne podudaraju. Nekada strašno volim slučajeve kada podudaranja nema. Danas sam išla sa dečkom i njegovim ocem baš u kafeteriju skroz rasterećena na putu ka objektu pošto podsvesno očekujem lake teme, a pričali smo o temi koja je bila vrlo intimna i teška.

E SAD - PLOT TWIST, dok smo pričali o tome, ja sam potpuno zaboravila gde sam i imala sam osećaj kao da ono što se dešava oko mene nije bitno, toliko sam bila uneta u razgovor koji je apsolutno nepovezan sa prostorom. Možda mi je bilo potrebno da zaboravim na ,,nametnute ideje mesta" kako bih se prirodno unela u priču koja nije predviđena za neobavezno sedenje na kafi. 

Mrzi me više, dosta; šta vi mislite o prikladnosti, ali i pripadnosti (hehe) nekih tema u određenim mestima?