Na koje ti drvo ličiš?

Danas sam otišla sam na neku izložbu koja mi nije bila zabavna i nadala sam se da će se tu pomenuti makar nešto o volontiranju na koje ciljam, ali ništa od toga. Shvatila sam da nema potrebe da ostanem do kraja izložbe i odlučila sam da probam da zamolim čoveka koji prodaje karte u Ateljeu da me pusti da makar stojim na večerašnjem izvođenju Fausta. 

On: ,,Žao mi je, ali fizički nemam gde da vas smestim blabla..." 

Ja: ,,Da li postoji neko koga mogu da pitam možda?" sa slatkim okicama

On: ,,Žao mi je, ali ne, nemate koga //neke reči//"

Ja: ,,U redu."

Izlazim iz pozorišta još više smorena, jer su mi još jedna vrata zatvorena. Mislim kako bih mogla da odem do menze u Đušinoj, ali shvatam da nisam ponela žeton. Dobro, mogu bez žetona možda će me pustiti. Ne, ne bih da se cimam i da im objašnjavam kako sam zaboravila da ponesem...Samo ću da kupim nešto. Kupujem kiflice i produžim do Botaničke bašte. Često kad se vozim do fakulteta gledam u Botaničku baštu i bude mi krivo što ne idem češće, jer se osećam lepo svaki put kada dođem. No, sada sam imala vremena, nisam bila raspoložena da idem kući, pa sam svratila. 

Ulazim unutra i gledam drveće, jelke, žbunje i polako postajem smirena. Osećam kako će proći moje neraspoloženje, nastavljam da hodam i bacim pogled na dve devojke koje sede na klupi, na ženu koja šeta sa bebom, pa opet na drveće. Staklenik je zimi možda najbolje mesto, pa odem do njega i razgledam kaktuse i neke druge biljke, kiseonik mi malo udari u glavu i utvrđujem da sam mnogo manje nervozna nego što sam bila kada sam došla. Krećem tu da slikam neki Flamingov cvet koji izgleda baš lepo i krišom slikam sebe, jer me je malo sramota od radnika koji su menjali one papiriće sa nazivima u blizini. Ubrzo izađem napolje i sednem na klupu dok mi sunce fino greje lice, pa se moje telo zavarava da mu je toplo iako je i dalje zima. No, krećem da razmišljam - zašto me priroda toliko umiruje?

Priroda me podseća na ljude, živa je i sigurna sam da oseća stvari, ali ne govori našim jezikom, već pretpostavljamo, ima međusobnu komunikaciju koju biljke razumeju. Ne znam da li ste čuli za PlantWave? U pitanju je uređaj koji prati talase koji u biljkama nastaju na osnovu malih promena koja se dešavaju zbog fotosinteze i drugih procesa. Zatim uređaj prati te promene i prebacuje talase u zvuk (imaju sajt i pomenuto objašnjenje je tamo, link: https://plantwave.com/) i tako možete da čujete pečurke kako pevaju i svašta nešto. Setila sam se gljiva, jer su mi one bile najzanimljivije. Muzika koju sam slušala po koji put i na kratko je vrlo harmonična i nekako je u skladu sa efektom koji ja osećam u sebi nakon što provedem neko vreme okružena prirodom.

Ne samo da je priroda živa nego me i svojim oblikom asocira na ljudska tela i lica. Često bih kada sam bila mlađa, a i sad ponekad to radim iz zabave, nekako namestila oči tako da izađu iz fokusa i u granama drveća bih videla neko poznato lice ili oblik. Setila sam se nimfi kao bića koja su u antici bile povezane sa prirodom. Nisam mnogo upoznata sa samom mitologijom, niti njenom reprezentacijom, ali imam sjajan primer onoga što želim da ilustrujem u Diznijevom crtanom filmu Herkules. Sećam se da se u jednom trenutku pojavljuje nimfa kojoj se Fil udvara, ali ona kreće da beži i pretvori se u žbun. Možda je to kreativna upotreba mita, ali definitivno ima istine u tome da biljke oblikom nekada podsećaju na ljude.

Bilje se razvija u datim okolnostima, često se adaptira, ali retko može u tolikoj meri da menja svoje osobine kako bi preživela uslove koji uopšte nisu u skladu sa onim što joj je potrebno. Ako imate kaktus onda znate da ga ne treba previše zalivati, da ne treba da bude u mraku, da ga treba postepeno iznositi napolje kada krene toplo vreme ako je bio u kući...Zar i mi nismo slični? Nije za džabe toliko pisaca upoređivalo ljude sa prirodom i zanimalo se za biologiju. Mi jesmo ljudi koje formira naša pozadina i mnogo zavisimo od okruženja iako nam je nekad mrsko da priznamo. Nekad sasvim uspemo da prevaziđemo okolnosti, baš kao i biljke koje rastu u napuštenim i nedovršenim zgradama i bukvalno kroz cigle. Upravo sam saznala da postoji arborsculpture, ali mislim da se taj proces odnosi na nameru da se drveće oblikuje uz zgradu, a ono što sam ja napisala se dešava spontatno nekad.

Ono što me smiruje kod biljaka jesu svi ovi aspekti koji mi govore da liče na nas, ali mi se najviše sviđa to što nisu ljudi i to što nikada neće biti ljudi. U mnogo čemu su slični, ali nikako nisu mi. Priroda se ne obraća mojim emocijama licem, rečima i ponašanjem, a to je najbitnije. Budi mi emocije i upravo mi daje energije, jer me ne opterećuje tumačenjem i slikama. Ako je neko tužan, on to govori suznim očima, skupljenim ustima, možda gledanjem u pod, a kako će drvo da vam kaže da je tužno? Nikako. Mislim da drvo nije u stanju da izazove tugu samo po sebi i zato je uvek isceljujuće biti u prirodi. 

Ona je u stanju da prenese razna dešavanja koja su bliska čoveku - rađanje, smrt, razvijanje, klicanje, oprašivanje, cvetanje, a da pritom mi ne vidimo nijednu emociju. Zamislite čoveka koji kroz sve nabrojane životne događaje ima neutralno lice i izraz, skoro da je nemoguće, čak je i čudno. 

Možda zato što priroda može da nam pruži uvid u stvari, koje nama kao ljudima pobuđuju najviše osećanja, bez ikakve naznake (koja je nama očigledna) emocija sa njihove strane, možda se zato osetimo smireno i sposobno da prihvatimo razne stadijume života. Možda ih zato zovemo ,,prirodnim procesima". Priroda može da nam da snagu i pruži osećaj bliskosti koji nastaje iz našeg poređenja sa njima. 

Enrique Serra Auqué - The Orange Seller (El vendedor de naranjas)