Paaa, kad ste prvi put uvukle stomak?

 Kad sam bila manja, sećam se da sam išla u osnovnu školu, bila sam napolju sa drugaricama i jedna starija devojka me je pitala: ,,Zašto uvlačiš stomak?" Ja sam se toliko začudila i bilo me je sramota, jer sam mislila - otkud ona zna da ja to radim - misleći da je uvlačenje stomaka tajna koju sam otkrila i koju niko osim mene ne zna. Izgleda da su i drugi znali :) U trenutku kada pišem i dalje uvlačim stomak skoro konstantno. Nekad nisam sigurna kako mi stomak zapravo izgleda, jer je radnja postala nesvesna, stvar navike.

Osim voljnog izbijanja vazduha da mi stomak izgleda manje, druga tehnika mi je bila da kad god negde sednem da ili stavim jastuk preko stomaka ili prekrijem rukama moje masno tkivce, jer ljudi ne smeju da primete da sam ja debeljuškasta - nisam želela da im dam povoda da komentarišu moj izgled na bilo koji način. Ali ljudima ne treba dobar razlog da pričaju, nije im potrebno baš ništa osim dobre volje.

Na razmišljanje o težini, stomacima, kompleksima me, osim mog života, naveo Bajron - setila sam se da sam u njegovim pismima pročitala šta je sve radio kako bi smršao - izgladnjivanje (klasika je li), još neka gomila stvari od kojih mi je u pamćenju ostalo tuširanje/kupanje vrelom vodom. Pazite, čovek je to radio u 18/19. veku i dva veka kasnije - ja radim isto. Prejedem se ili se samo osećam loše u vezi hrane koju sam pojela i pomislim da ću se osećati bolje ako se sada ispržim vrelom vodom u tušu. Ne znam da li psihički imam osećaj da će mi vrelina sprati masnoću i salo koje imam? U čemu je caka? Bacila sam pogled po internetu i navodno se vrelim tušom proizvode neki proteini koji ubrzavaju proces skidanja kilaže. Drugi sajtovi naravno kažu da to nema veze sa životom.

Još jedan korak kontrole nad težinom je merenje obima ručnog zgloba - ako ručni zglob ne mogu da obuhvatim kažiprstom i palcem, treba da se smrša, ali ako mogu, moja anksioznost se smanjuje i mogu da nastavim svoj dan. Gde sam to videla? Ne znam, ali bez merenja se ne može.

I za kraj, jedna od možda najbezazlenijih stvari koje radim kad se ,,osećam debelo" posle obimnog obroka je hodanje. Možda i ne toliko bezazlena, jer čovek sebe uslovi da razmišlja da je potrebno da vežba kada se oseća loše u vezi sebe kako bi se osećao bolje. Kada se fizička aktivnost povezuje sa razmišljanjem ,,osećaću se super posle" , svaki put nam je potrebno da se osećamo sve bolje nakon vežbi, ali je takođe potrebno da se osećamo sve gore i nezadovoljnije kako bismo se motivisali da nešto uradimo. Pitanje je koliko iz negativnih osećanja može da se crpi motivacija. Zato mislim da valja da shvatimo važnost vežbanja po sebi - nije stvar u tome što ćeš sutra super da izgledaš i što će te svi zagledati nego je poenta osetiti se povezano sa kretanjem i shvatiti ga kao deo nas.

Svi drugačije ostvarujemo tu vezu - zato bi trebalo da znamo sa kakvim mentalitetom odlučujemo da idemo u teretanu na primer? Ako nas nezadovoljstvo sobom pokreće konstantno, dizanje tegova i nabijanje koraka nas neće spasiti od nas samih. Često je ljudima koji imaju problema sa težinom zapravo potrebna psihološka pomoć i uz terapiju vežbanje.

Ja i dalje imam osećaj kao da niko ne može da razume da ja verujem da sam debela i da konstanto strahujem da se ne ugojim još - ovo su misli sa kojima se susrećem otprilike svaki dan, a koje lečim svojim ritualima. A one nose najviše otrova u sebi i ne donose ništa produktivno. Svesna sam da su problem i baš zato imam potrebu da govorim.

 Ali znam da ima još devojaka koje prolaze kroz isto. A najbolje od svega znam koliko nam znači podrška i međusobno razumevanje.

Zato šaljem virtuelni zagrljaj svim devojčicama, devojkama i ženama koje uvlače stomak i prepoznaju ove muke, a i pozivam ih da komentarišu. Razgovor nas oslobađa.