Kako ući u svet umetnosti u Srbiji? Pitaju se zainteresovani kandidati, verovatno često. Odgovor naravno nije jednostavan. Istina je da vam je potreban status, da su vam potrebne veze, da je potrebno da budete prepredeni, čak i manipulativni kako biste opstali u vodama u kojim niko ne pliva pošteno. Pravila igre nisu ista za sve, a ljudi na početku ne znaju, zato što im niko ne govori šta se očekuje od igrača na prvom nivou. Takođe, igra je muška, tako da ako ste žena srećno vam bilo da imate više različitih predstava na jednoj sceni ili ne daj bože više njih. Ali čekajte da mi uopšte dođemo do pozornice. Polako...
Ako ste radnička klasa imate u startu manje šanse da se bavite umetnošću, zato što direktan profit i zarada od nje ne postoji. Što bi značilo mnogo mučenja za koje očiglednog rezultata neće biti. Mislim da se čak i sami studenti humanistike pitaju koji je smisao studiranja kada ih posle njih čeka toliko prepreka. Nema novca, znači nema ni recimo odeće koja je, iz nekog razloga, izuzetno bitan pokazatelj toga kojoj klasi pripadate. Ne znam da li ste primetili koliko je kod nas opstao užasno loš običaj zagledanja tuđe odeće kada bilo ko dođe u pozorište; baš onako kako mnogi romani opisuju čuveni događaj odlaženja na predstavu pre dva, tri veka.
Pored toga što ste siromašni ili manje bogati u poređenju sa ostatkom sveta, živite u državi koja za kulturu odvaja najmanje sredstava i kojoj nije cilj da se promoviše obrazovanje, kulturno uzdizanje ili koji već sve nazivi za duhovno vaspitanje postoje. Koga briga za vrednosti koje ne donose paricu. Masovna produkcija knjiga i njihovo objavljivanje, ljubi brat pozorišta i akademije...Ma nema ničeg boljeg za jednu mladu perspektivnu osobu koja razmišlja: ,,Uf što bi bilo fino biti književni kritičar/reditelj/kulturni radnik." I pre nego što nam padne na pamet da tu suludu ideju ostvarimo, naslonjen na vratima umetnosti čeka nas mačak Azazel da nam pospe neko ulje da se odmah na početku pokršimo preko praga i pravo u blato intriga.
No, malo sam se zanela. Zaboravila sam da pomenem još jednu bitnu varijablu - biti žensko. Ako ste ikada izvoleli videti statistiku zastupljenosti rediteljki kod nas, videli biste da nažalost muškarci vode utakmicu u većini pozorišta. Naravno svi direktori su bili izuzetno šokirani ovim podatkom - ne vide kako se tako nešto ikada moglo desiti. Ali eto, ako imate tu čast i blaženstvo da budete žena, čeka vas borba sa kolegama koji smatraju da su pametniji, veštiji i bolji od vas. Ne mora taj šut doduše da vas sačeka samo od muškaraca, ima mnogo drugih i dosta institucija kojima se treba večno dokazivati.
Dokazivanje da ste talentovani i sposobni, da neko treba da uloži vreme i trud u vas, jer imate šta da pružite, da nije rizik sarađvati sa vama, pa kako ste bili ovamo i tamo, radili sa onim i ovim, pa naučili mnogo toga, poznajete saradnika na projektu P. koji vam je pomogao da ostvarite kolega K... Očekuje se od nas ogromno iskustvo i znanje, i jedan pozamašan CV, jer smo bez jednog parčeta papira niko i ništa. A kako doći do ovih izmišljenih prilika? Tako što ćete da upoznajete ljude.
Upoznavanje ili ti ,,pričam sa tobom, jer mi očajnički treba tvoja pomoć da se ne pokajem što sam upisao/završio ovaj umetnički fakultet" je baš zabavno. Pogotovo kada je potrebno da razgovarate sa osobom koja vam je antipatična, koja je bezobrazna prema vama ili koju stvarno, ali stvarno baš briga za vaše postojanje i potrebe. Onda tako dođete na neki događaj i gledate grupice ljude, pa kome sad da priđete, šta da pitate, da možda ne smarate, bolje da samo stojite. I stojite. Čekate. Vidite jednu poznatu osobu i ponadate se da će vas izvući iz ove vrlo očigledno neprijatne situacije. Ne. Samo vam je mahnula, dobro. Ništa. Stojite i dalje. A možda da samo odete. I odete.
Pored tugaljive depresive koja vam je izneta, jedina svetlucava tačka ovde ste vi. A u jednini, svako ,,ja" koje sada čita moj blog. Nekada niko drugi neće verovati u vas i potrebno je da sebi budete mali glas u glavi koji vas gura. Ja sam svetla tačka, zato što verujem u sebe koliko god se okolnosti trudile da mi pokažu da treba da odustanem. Verujem u svoju ideju i mogućnosti, verujem da imam svašta da ponudim svetu i ljudima oko sebe, verujem da ću uspeti. Samo trunčica vere vas pozicionira mnogo dalje nego što ste bili na početku kada niste bili sigurni da li uopšte možete nešto da postignete.
Vera u sebe je najjače oružje kojim recimo možete da se odbranite od raznih izdavača koji će vas ubeđivati da vi prosto ne znate da pišete i da bi bilo bolje da se bavite nečim drugim; da kada ne prođete konkurs ne klonete duhom, već probate opet; da kada vas profesor obori na ispitu izađete još jednom. Da vam da snage da prebrodite makar jedan problem, pa će vam jedna pobeda dati više motivacije da pređete drugi most. A sa dve pobede protiv vetrenjača ste neustrašivi.
Pretvori se tekst u motivacioni govor, ali bilo mi je potrebno da kažem sebi i vama da ja to mogu. Samo je naišao period gde se pitam šta i kako dalje, da li će moja vizija išta vredeti ako ne stvorim priliku da je iskažem i tako. Eto dosta, nadam se da ste dobro.
 |
| Remedios Varo - The call (La llamada) |
Коментари
Постави коментар