Dnevnik knjigomoljkinje

Osećam se anksiozno već nekoliko dana i poprilično uznemireno ni oko čega specifičnog, a da je mojoj svesti poznato. Nisam sigurna da li je do toga što se previše cimam oko bloga, da li do ispita koji se bliži, a zbog koga me hvata trema, da li je to što sam primetila kako sam se naglo zatrpala obavezama kada sam skontala da je potrebno da nastavim dalje. 

Šta god da je u pitanju, moje telo je pomalo izmoreno, a moj mozak nema mira - kao da konstantno traži hranu, ali nije spreman da pojede nešto što ne može da svari i onda želi gomilu bestežinskog sadržaja. 

Sinoć sam slabo spavala. Probudila sam se u nekom trenutku bunovna i razmišljala: ,,Šta kada bi sada neki serijski ubica došao i krenuo redom da ubija ljude po sobama? Dovoljno je da samo malo jače cimne vrata i ući će u ovo sobu. Okej (paničim malo), imam osećaj da će neko doći i nemam mira. Samo ću da zaključam vrata. (zaključavam vrata jednom, ali i ne dva puta iz nekog razloga). Okej neko će doći." Spavam tako u bezveznom dremežu i budi me pokušaj otključavanja vrata. Skontam odmah ko je i otvaram, pa odlazim u drugu sobu. 

Nije mi se išlo kući, ali me je repetitivnost mojih dana malo izluđivala i lako sam se nervirala oko sitnica. Bila sam razdražljiva.

Smirivale su me šetnje napolju, toplina sunca na obrazima, maženje mačaka po kraju, sedenje na klupi koja je konačno suva, ispijanje sokića za decu i bezvezni razgovori. Nemam snage da pričam, niti umem sada da stvaram reči više. Nisam sigurna šta da kažem, kako da počnem razgovor, ma nemam bog zna šta da kažem. Lakše mi je kad sa prijateljima radim nešto umesto da se angažujem u razgovoru. Jednostavnije je da ih slušam sada. Nemam šta da kažem. Ne znam šta da kažem. 

> Opis mentalnog stanja jednog pacijenta u psihijatriji

Pa i osećam se kao ljudi koji bolesni leže u bolničkim krevetima i žele svežeg vazduha, samo, šta sa mnom ne valja? Možda je moj duh bolestan i treba da zaceli, a ja ne znam koje bih mu lekove dala. Sjajan sam lekar za bolesti čiji se stadijumi retko menjaju, ali za svoj mozak nikako. Možda mi ne treba konkretna terapija nego vreme. Voli narod da priča izlizanu frazu da ono leči sve. Pa kažite mi narode: koje preparate koristi moj sat da me izleči? Da znam za sledeći put da ga ne čekam nego da preventivno uzmem septoletu ko što bih jednu uzela čim osetim bol u grlu.

Krhka sam, ali i jaka. Valjda nam je suđeno da svakim danim shvatamo sve više koliko je lako slomiti nas, ali i koliko snage imamo da se izdignemo. Ja volim sebi da kažem da je sve na šta naiđem test moje snage - čim se problem pojavio, ja mogu da ga savladam samo ako imam snage.

 Snaga je beskonačna, njen izvor je nepresušan - stvara se sama od sebe i obnovljiva je. Baš ekološki od nje, zar ne? Kada neko kaže: Daj mi snage; on u stvari sebe motiviše da ustane sa stolice u kojoj je sedeo ceo dan.

Mrzi me više. Dosta.

Ariadne - Jean-Baptiste Greuze