Juče sam otišla u Narodno pozorište i gledala Noru. Ibzena još uvek nisam čitala, tako da su moji utisci na nivou nekoga ko prvi put gleda predstavu, a nije čitao dramu kojom je inspirisana predstava. Ipak jeste bilo nekoliko dešavanja koja su me podsetila na događaje o kojima bih želela malo da pričam.
Biće nekoliko spojlera, trudiću se da što manje otkrijem, ali je red da upozorim čitaoce da ako nisu gledali, izdvoje dva, tri sata u danu i koju paricu, pa da pogledaju.
Za potrebe mojih razmišljanja, kao i uvek, prepričaću radnju - glavna junakinja živi u naizgled srećnoj porodici, sa mužem i decom, ali vremenom postaje nesrećna i zbog tajne koju krije od muža (nije u pitanju afera) i zbog saznanja o njegovoj prirodi koja je natera da shvati da živi sa strancem koji je ne razume.
Dopala mi se Norina potreba da sve drži pod konac. Kontrola je obuzimala njeno krhko biće koje bi bilo na ivici ludila čim bi se desilo nešto što bi moglo nagovestiti nered i nesreću. Uvek su mi bili interesantni ljudi koji opsesivno razmišljaju o načinima da okolnostima upravljaju svojim rukama, jer racionalno znaju da je nemoguće raditi tako nešto sve vreme. Nemoguće je kontrolisati spoljašnje faktore stalno.
Prvo, zato što mi u stvari ne kontrolišemo nekakve stvari napolju nego sebe. Naše ponašanje se adaptira - u predstavi je Nori muž zabranio da jede slatkiše, te je ona sakrila bombone ispod stepenica i krišom ih uzimala dok on nije gledao. Muž nije želeo da ona šije, pa je morala da se krije i da krije igle. Ona je svoje ponašanje adaptirala preprekama koje su se pojavljivale, ali je njena reakcija samo odgovor na muževljev pokušaj kontrole.
Kao primere Norine kontrole možemo razmotriti situacije u kojima ona ne dozvoljava sebi da očajava i bude emotivna, već preduzima sve kako bi prekinula da se oseća loše i da uopšte oseća. Zato je ona jedna izuzetna lutka koja sebi oduzima pravo na osećanja, pravo da pogreši pred mužem, da ne bude idealna, da bude žena. Prilagođavanje kalupima koji su joj drugi namenili, a koji nisu bili pravi za nju je ono što je dovelo do njenog rascepa.
Istina je da Nora nije mogla sebe da ,,kontroliše" i kako se njena tuga širila, tako je imala sve veću potrebu da sigurnost traži u stvarima koje je okružuju. Kada je shvatila da ona ne zna ko je i da je sebi nepoznata to jest kada je shvatila sebe kao tu jednu varijablu koja se ne može kontrolisati izgubila je potrebu za bilo kakvim redom, koji nikada nije ni postojao.
Ja ne mogu podleći pravilima, moja ličnost nije podložna kalupima, prema tome ja ne moram praviti kalupe od svog života.
Drugi momenat je junakinjino jadanje - sedi na podu, plače, priča kako će da se ubije and most of us had that ugly crying momenat na podu kuhinje ili wc-a. Kada sam sa nekoliko devojaka podelila da ima nešto u cmizdrenju na tim mestima, one su složile, jer su doživele slično.
Šta je sa sedenjem na podu u kupatilu/kuhinji i plakanjem?
Moja ideja iza toga je sledeća: plakanje, ali plakanje zbog negativnih emocijama asociramo sa donjom polovinom tela - glava nam postaje teža, suze nam padaju na dole, jer gravitacija postoji hehe (ja gledam gore kad hoću da prestanem da plačem), imamo tendenciju da se skupimo i sklupčamo, jer nas osećanja obuzimaju toliko da figurativno gutaju naše telo. Mislim da je potrebno da se povežemo sa nečim što je ispod nas, što nam je oslonac, nešto što u tom trenutku može da izdrži našu težinu koju mi sami ne možemo da iznesemo.
Zašto kupatilo i wc?
Mislim da su u ovim prostorijama često pločice tvrde, stabilne i hladne što je meni bitno, jer se pregrevam kad plačem. Smiruje me njihova mirnoća i hladnoća. Osim toga, jedna izuzetno zanimljiva ideja koja mi je pala na pamet - ove dve prostorije najčešće nemaju nikakve emotivne konotacije povezane sa njima osim izvršavanja svakodnevnih potreba.
Tuširanje, umivanje, pranje sudova, spremanje hrane, korišćenje toaleta, menjanje uložaka su manje više mehaničke stvari prema kojima nemamo specifična osećanja.
Kako se osećam u vezi menjanja uložaka? Pa mislim moram to da uradim, nezavisno od osećanja.
Za plakanje nam je potrebna soba koja je ritualni prostor radnji koje su povezane sa vodom i izlučivanjem. Svaki postupak koji činimo u kuhinji ili kupatilu je pre svega ritualan u smislu toga da se ponavlja neizmeran broj puta i postaje navika koja nam može uliti sigurnost. Sa druge strane većina radnji koje su u vezi sa kuhinjom i kupatilom uključuju vodu, pa onda i izlučivanje, curenje kao procese koje naše telo obavlja.
Pratite me sad imam jednu fiks ideju.
Ako se pozovemo na Bahtinovo tumačenje materijalno-telesnog dole koje se odnosi na fiziološke procese, izlučivanje, urin, fekalije; a u slučaju suza koje su moj primarni fokus i naginjanje tela ka dole, osećanje težine, naglašavanje donje tačke tela, sasvim ima smisla zašto plačemo na podu kupatila i kuhinje.
U grcanju, cmizdrenju, plakanju preovladava deo tela koji asociramo sa ove dve prostorije - možda naša osećanja žele da se identifikujemo sa mestom.
Osećanja koja više nisu na površinskom nivou, već postaju fizički izraz bola kome treba veza sa prostorijom koja je slične strukture kao i ona (bol). Telo se ponaša kao prostor, identifikuje se sa njim, pronalazi sličnost i ta sličnost ga smiruje. Osećanja više nisu dominantna nad telom, vraćaju se u ravnotežu. Mi se podižemo i nastavljamo dalje.
To je to od mene. Odoh da se spremam sad za predavanje.
 |
| Antonio Ciseri - Penitent Magdalene |
Коментари
Постави коментар