Kolačić sreće 🥠 „Zašto da mi zalogaj ostane u ustima ako me ukus istog odbija?” Yorgos Lanthimos „Poor things”

Dan zaljubljenih, Sveti Trifun, sreda veče, četrnaesti februar, kako god ga nazvali sjajan je povod da se pogleda film u bioskopu - što moj dečko i ja jesmo uradili. Drago mi je što smo smogli snage da posle puta od nekoliko sati odemo do kina. Svaka sekunda se isplatila i definitivno mogu reći da mi je film pomerio pamet kao što bi jedan klasik iz više razloga. Naravno pre nego što podelim svoje mišljenje sa vama, upozoriću vas na spojlere koji će uslediti sada (hehe) > ⚠️ spoiler alert

P. S. Drugarica je imala veliku želju da film odgledamo zajedno i nažalost nismo uspele da uklopimo vreme i novac, tako da joj se ovim putem izvinjavam i nadam se da se ne ljuti. Gledaćemo zajedno još jednom uskoro.

Kratko o radnji filma: priča prati rast i razvoj Bele Bakster čije odraslo telo i mozak deteta pokušavaju zajedničkim snagama da spoznaju život. Kada kažem dečji mozak, mislim doslovno na mozak bebe koji je nakon samoubistva majke Viktorije, presađen u telo sadašnje Bele, koja predstavlja neku vrstu humunkulusa stvorenog od strane nastranog doktora Godvina. On vrši operaciju presađivanja radi eksperimenta, ali takođe spašava život bebi koja bi najverovatnije bila mrtva. 

Okosnica filma je način na koji se Bela postavlja prema životu kako ga sve više upoznaje.

 Postavlja se pitanje da li njeno sazrevanje dovodi do promena u pogledu na svet?

Da li joj neznanje o njenom poreklu remeti traganje?

 No, put junakinje počinje u Londonu kao crno-beli film iz iskošene žablje perspektive koja prelazi u interesantno kružno (špijunka) kadriranje, koje je, saznajem uz pomoć Gugla, snimljeno zahvaljujući Petzvalovom objektivu.

 Pošto smo dečko i ja razmišljali koja je poenta tog postupka, iznela sam moguću teoriju da tehnika snimanja odgovara osećanjima deteta koje nije doraslo svom telu, kojoj je sopstveno telo nepoznato i prema tome joj je čitav svet neobičan. 

Scena u kojoj prvi put izlazi napolje se kadrira kružno i daje utisak snežne kugle u kojoj je Bela na početku zarobljena.

 Izlazak u javnost joj je čitav svet, a inače je (figurativno) zarobljena u kugli koju Godvin pokušava da kontroliše. 

Takođe, krug daje osećaj suženosti jednog pogleda kojem je hod u prirodi potpuno nepoznato iskustvo. 

Možda je to pokušaj prikaza očiju jedne bebe koja ne vidi mnogo, ali što više otvara oči to sve više spoljašnje stvari postaju potrebne da se stekne iskustvo.

Način korišćenja boja mi je estetski prijao, ali je bio promišljen. Dopao mi se odabir specifičnih nijansa i njihovog uklapanja u radnju.

 Film počinje kao crno-beo, ali dobija boju kada Bela odlazi u Lizabon; u uvodnoj sceni vidimo Viktoriju kako se baca sa mosta u vividno plavoj haljini; putovanje brodom do Aleksandrije iz kojeg izlazi zelena para... 

I još mala gomilica detalja koja vam iskreno kaže da je neko proveo mnogo vremena računajući na sve. 

E da, samo bih želela da naglasim haljine koje Bela nosi - duge i jednostavne haljine sa pufnastim rukavima koje ističu njenu predivnu crnu kosu. Prelepo.

Ambivalentan odnos imam prema seks scenama kojih ima mnogo, ali mislim da sam im pozitivno priklonjena, jer shvatam njihovu svrhu. Seksualno iskustvo i strast u filmu su neophodni čulni doživljaji u životu čoveka. 

Zanimljivo je kako junakinja pronalazi prve nagone u razvijenom telu koje ne prati njene ,,misaone godine", a možda je još fascinantnije što mnogo kasnije u filmu znamo da je Viktorija u braku imala ,,histerične žudnje". Zašto?

 Bela prepoznaje da je bila izuzetno željna seksa i fizičkog kontakta, ali da nije baš razumela razlog. No, kada kroz razgovor sa mužem njene majke upozna osobu u čijem je telu, shvata poreklo ovih osećaja.

Prenela bih i reči mog dečka koji mi je prepričao nečije mišljenje o nedovoljnosti seks scena u filmovima. 

Ako je seks važan, a slažemo se da jeste, onda ga u filmu treba bolje i zdravije prikazivati; svakako je pornografija preuzela vođstvo u stvaranju nerealnih slika o seksualnim odnosima. Film bi možda znao bolje. 

Mislim da je ovo validna primedba za razmotriti.

Ako bi ikada postojao moderni obrazovni roman mislim da bi radnja Jadnih stvorenja bila savršena. 

Imamo dosta elemenata prisutnih u njemu - vaspitanje junakinje koja se suočava sa svetom i sa svojom suštinom kao bića koje ima slobodu da bira; putovanje od jednog mesta do drugog koje obogaćuje njenu sliku sveta; sazrevanje; ali i vraćanje na početnu tačku odakle je krenula. 

Sloboda izbora, hm da...

Poenta filma leži u slobodi da žena odlučuje o svom telu i o svom životu bez uticaja drugih čije se želje možda kose sa njenim mišljenjem.

 Da li je uopšte Godvin imao pravo što se poneo kao Bog (kako ga i Bela zove) i dao joj život?

 Ne znamo, ali znamo da je Bela odlučila da prisvoji svoj život totalno. Zavolela ga je sa svim njegovim patnjama i zaključila je da je vredno živeti. 

Koliko je igranje sa nečijom slobodom pogubno vidimo po primeru Godvinovog oca koji se iživljavao i eksperimentisao sa raznim delovima njegovog tela; po junaku oficira, Viktorijinog muža koji ne želi da pusti Belu da ode, po liku Dankana koji pokušava da je zarobi i sačuva za sebe...

Nijedno ograničenje je ipak ne zadrži, jer uspeva da se izbori za svoja prava.

Vrlo aktulena tema.

Za mene se ono ogleda u pitanju abortiranja koje je ukinuto u više mesta i koje se u nekim državama maksimalno otežava postupcima kao što je ogromno udaljavanje klinika od naseljenih mesta recimo. 

Žena uvek treba da ima pravo da izabere šta će da uradi sa svojim telom i niko osim osobe koja se pita o telu u kojem živi ne može bolje da donese odluku. 

Niko ne treba da govori umesto nas. 

Jadna stvorenja su sjajna ilustracija snage slobode izbora koja uzdiže čoveka na nivo onoga što treba da bude - pojedinac koji može da radi šta hoće. 

Ali ne i životinja u kavezu o kojoj se drugi pitaju. 

Mi preuzimamo odgovornost za naša tela, za abortiranje, nošenje uložaka, mini suknjica, (ne)nošenje brushaltera...

Kada bi drugi preuzimali odgovornost za svoj bezobrazluk, izrevoltiranost, sebičnost i egoizam za koje smatraju da im daje pravo da bilo šta kažu o nekome, verujem da bi manje ljudi vređalo način života koji ne razumeju. 

Da li osoba koja suštinski ne ume da pre svega osvesti negativno u sebi može da radi nešto osim da se bavi osuđivanjem i stereotipima?

Dosta od mene. Umorna sam.