4.

 Žena se dere na kučiće, zove ih ljudskim imenima, mislim da govori ženska imena. Viče Ema, Ema dođi ovamo, Ema ne tamo, vrati se, nećeš dobiti keksiće. Sa obe strane ušnih školjki čujem glasove, nedefinisane rečenice, buku koja me čini nervoznom. Nisu dovoljno glasni da bi im zamerio, a ni dovoljno tihi da ne mogu da ih čujem. Krenuću nazad i onako ne znam šta bih sa sobom. Možda da probam da uhvatim tramvaj, volim da se vozim peticom. Ah nema je na mapi. Okej. Sledeći je aubotus koji stiže za nekoliko minuta. 

Ući ću.

Dva dečka sede na klupi, sportski obučeni, ne obraćam pažnju na njih. Prvi put ih vidim, samo čekamo zajedno na stanici. Dolazi jedan autobus, debeljuškasti dečko baca cigaru na put. Nisam primetila da puši, ali zašto je bacio cigaru tamo, jebote, ima kantu na dva metra. Zašto ljudi ne bacaju svoje smeće. Kako je ona žena sa plavim hirurškim rukavicama juče rekla - svi gledamo i gazimo đubre, ne daj Bože da ga neko podigne sa ulice. Hranila je uličnu macu koju je neko samo ostavio, kao pola ispušene cigare koju gledam. Dolazi moj prevoz, cigara se otkotrlja u tramvajske šine. Zapadne tačno u mali prostor između. Svuda ima cigara. Svuda je prljavo. Sve smrdi. Mrzim kada sam napolju i smrad dima mi ulazi u nos i kožu. Žena hoda ispred radnje. Verovatno pravi pauzu u smeni. Hoda i puši. Dim ide u mene.

Htela sam da idem do botaničke bašte, jer su od danas postavili izložbu Ramondi. Pesma mi ide na živac, ali bi izložba cveća bila zanimljva. Ne mogu više da hodam, juče sam preterala, bole me noge. Samo ću da čitam knjigu dok se budem vraćala kući.

Mislila sam kako ću da napišem čitav rent o cigarama, o opušcima koji su svuda. Možda bi trebalo da se napravi kupka od motanih cigareta. Biće verodostojan prikaz ulica natrpanih đubretom koje se beli. Za svaki korak, može da se nagazi jedna zaboravljena cigara. Možda da damo ljudima specijalne naočare zbog kojih će moći da vide svoje bačene cigare. Hodam i pomislim: e vidi evo je cigara koju sam zapalio pre neki dan, al sam uzeo previše soka, pa nisam mogao do kraja da ispušim. Jebiga. Idem dalje. A tad mi je naišao prevoz, morao sam da požurim. Hteo sam da prizovem prevoz zato sam zapalio. Plato. Uzeo sam cigaru, jer sam hteo da imam puš pauzu, profesor me je ispizdeo na času, ali nisam smeo duže da se zadržavam da ne bude sumnjivo što sam otišao. Višnjićeva. Imala sam pauzu od pola sata, ali je mušterija naišla baš kada sam bila pri kraju. Autokomanda. Hvatao me je stres od gužve, ima milion ljudi, svi gledaju u satove, ja gledam u sat, gde je taj smrdljivi autobus. Što me onaj čovek tako gleda? Ou fuck, čekaj, gasi, gasi, evo ga autobus.

Sve cigare ovog sveta, skupite se. Pravimo okupljanje odbačenih cigara koje više nisu voljene. Šta imate da kažete povodom raskida koji ste iskusili? Sedite, sad ću da vam objasnim kako funkcioniše grupna terapija. Sedimo u krug, tako bolje komuniciramo jedni sa drugima. Telesni doživljaj je najbitniji. Pričajte mi kako vam je prošao dan. Da li ste srećni? Nadam se da vam ne smeta što ja to zapisujem. Moram sa supervizorkom posle da prođem kroz beleške. Nastavite. Aha. Dobro. Zašto imate potrebu da ostajete na mestima gde ne želite da budete? Razmislite. Daću vam domaći. Znači pratite azbuku od prvog do poslednjeg slova i pišete reči koje vam prve padnu na pamet kao asocijacija na dato slovo. Onda spajate dve po dve reči i napišete zajednički imenilac koga se setite. Kada tako dođete do jednog zaključka, na sledećoj terapiji mi prenesite šta ste dobili. Dve i po hiljade je. Je l' imate tačno? E super. Vidimo se u četvrtak.

Zove se Srbijanka, ima sedamdeset i sedam godina. Povremeno hrani mace po kraju. Živela je u Australiji. Nije znala šta će sa svojim životom, ali ju je majka odvela preko kada je imala dvadeset dve. Morala je da se iznova vaspitava, jer su ljudi drugačiji. Nisu je prihvatali, a nije ni ona njih. Nekad nije imala šta da jede, šila je sebi odeću. Zaposlila se u velikoj firmi u kojoj je drugima brisala cipele. U malom prstu je imala mnogo više pameti nego oni u čitavom mozgu. Al' moraš da ćutiš i trpiš dok ne stekneš nešto. Napredovala sam, školovali su me. Htela sam da budem učiteljica. Dok je u činiju sipala još hrane, gledala sam u kesu koju je vukla sa sobom. Dva jogurta, hrana za životinje. Dva sumnjiva jogurta. Ona nosi plave hirurške rukavice. Možda ne želi da prlja ruke. Priča srpski sa ponekom reči na engleskom. Neobično. Upoznajemo se, odlazimo jedna od druge. 

Neću da idem istim ulicama kojima hodam inače dok se vraćam kući. Dosadne su. Hoću da idem dole, da skrenem sa rute, ali ne vode svi putevi do mesta gde treba da stignem. Ići ću tamo gde me vodi osećaj. Ova ulica izgleda lepo. Ova je malo strašna ajmo nazad. Okej. E vidi maca, kako je slatka. Voli da se mazi. Je l' biste je usvojili? Ostavili su je napolju u transporteru sa otvorenim vratima.

Izlazim iz prevoza. E dete. Povuče me za rukav. Dete, stani. Nismo primili platu dva meseca, nemamo detetu da kupimo ništa. Je l' možeš da kupiš jedan sok i čokoladicu? Bilo koju, koju hoćeš. Kupi šta god. E hvala ti, dete.

.......

Okej, ovde prekidam tekst. Razmišljala sam kako da naslovim tekst i mislim da bi četvrti bio super izbor, jer je juče bio četvrti, a i samo volim broj četiri. Imam ciklus pesama u kojem mi je pesma imenovana ,,4." omiljena. 

No, kako vam se čini ovo? Ne znam ni ja šta je tačno, al jeste nešto. Imajte strpljenja za mene. Iskreno imam milion misli i često ne znam šta bih izabrala.