Da li je teško biti iskren?

 Stoji jedan dečko na portirnici, priča sa čovekom koji dežura i kaže kako ljudima samo treba lepa reč, a pritom je osoba koja stoji iza tih reči bila uvučena u jedan ogavan skandal tokom protesta zbog rezultata glasanja. Recimo da je bio podmićen da bude na protestima i da pokuša da napravi problemčić. This rock fact naravno nije proverena činjenica, ali fakat je da je nešto u vezi njegovog vajba pokvareno i ružno, stoga ne sumnjam u bilo kakve tvrdnje izrečene protiv njega. 

Baš mi je ostala ta rečenica: ljudima samo treba lepa reč. Malo konteksta je čini besmislenom laži koju je prosto odvratno izgovoriti, a kamoli čuti. 

Kad smo kod lepih i lažnih reči, bila sam skoro na promociji jedne knjige. Podsetila me je na razlog zbog kog su sve promocije i poetske večeri bezveze - svi živi lažu. Kako je moguće da se jedna knjiga veliča na nivou klasika, a realnost je da će knjiga biti zaboravljena kroz pet godina? Čak i knjige koje su dobile nagradu na prošlogodišnjem sajmu knjiga ne mogu da se prodaju, jer ih više niko neće. Sećam se da sam videla milion primeraka romana Perl Bak, za koju sam posle saznala da je bila dobitnica Pulicerove nagrade za književnost. Ako se njen roman tako brzo izlizao, čisto sumnjam da će delo nekog nasumičnog pisca iz Srbije da ostane zapamćeno za vijek i vjekova.

Nije svaka knjiga klasik. Pitanje je koliko je današnje vreme uopšte vreme klasika. 

Imam utisak da većina ljudi koja želi da napiše nešto što će da postane drugi ,,Zločin i kazna" stvarno ima pogrešno mišljenje o književnosti. 

Nije želja da se bude veliko ime učinilo književnost bezvremenom.

 Najbolji recept, ako ga ima, za dobru knjigu je da uneseš sebe u delo. Ne mislim da iskrenost može da pogreši u pisanju. Ima mnogo šnj knjiga koje su čitane među publikom, zato što dopiru do nas svojom istinom. Ako nam pisac predstavi svoju površnu istinu koju želi da njegov čitalac oseti, do mene će dopreti samo osećaj foliranja, eventualno nekog forsiranja narativa koji ne dolazi iz duše. Daj mi ono čega se bojiš da drugi vide, ono što mrziš ili ne voliš kod sebe, a nisi imao hrabrosti da ikome kažeš. Daj nešto što tebe čini onim što jesi i ja ću pronaći tu sadržinu i saosećati sa njom. Savestan čitalac će uvek moći da komunicira sa tim delom.

Ako mi nudiš neku našaranu priču bez suštine, neću je ni čitati. 

Zar nije slično sa ljudima? Zašto bi se družio sa lažnjacima i lažljivcima, taštim žabama koje su opsednute sobom? Ko želi da se druži sa likom koji od sebe pravi glavnog junaka, a svet prisvaja za sebe dok si mu ti tu kao podrška?

Sećam se kada sam prvi put čitala Dučića i neku njegovu ljubavnu pesmu. Čitam ljubavnu pesmu o izmišljenom idealu, a sve što vidim je piščev ego. Ne ume čovek da piše ljubavnu poeziju, ali dobro. Na isti način nisam volela Petrarku kome je Laura bila sredstvo da proslavi sebe. 

Zar svi pisci nisu malo egoisti? Većina njih jeste i tako su sahranili sebe. Ako ne možeš suštinski da uđeš u perspektivu druge osobe i da preneseš njegovu esenciju u reči, nisi uspeo. Pisanje o drugome, u romanu, drami ili pesmi, podrazumeva da se uneseš u drugog i staviš njegov duh u reči. Kada pišeš o drugome ti postaješ on, neko drugi, više nisi ti nego si neko biće između sebe i drugog. Izašao si iz sebe i nisi potpuno ušao u drugog, ali lebdiš između i povremeno se približavaš jednom, pa drugom i pišeš. 

Kada kažem da je pisce sahranio egoizam mislim na pisce za koje sam stekla utisak da nisu umeli da izađu van sebe. Ljubav koja je sebična i ne može da izađe van sebe, nije ljubav. Reših Dučića.

No, da se vratimo na žive ljude. 

Apsolutno mi je muka od onih sa kojima ne može iskreno da se komunicira. Takođe me hvata mučnina od onih sa kojima iskreno pričaš, pa ne skapiraju nikakvu poentu i klimnu glavom, pa nastavljaju da rade isto. Mogla bih spisak osobina koje me nerviraju da napravim, ali nisam zato krenula da piskaram.

Milion puta mi se desilo da krenem sa nekim da se družim, bude neka dramica i ne osećam se prijatno da kažem toj osobi kako me je povredila, već moram ja da razmišljam da toj drugoj osobi (u situaciji gde je druga osoba pogrešila) ne povredim osećanja, jer ako kažem nešto što nije pozitivno onda sam zlikovac. 

Često je fakat da ti ljudi nisu baš samosvesni, tako da ne kapiraju sami baš najbolje punu odgovornost onoga što su uradili. 

Zbog čega si tako krhka ličnost? I gde je stupanj u kome kažeš okej, pogrešio sam, hajde da pustim drugu stranu da mi kaže šta je povredilo, pa da onda prihvatim tu odgovornost, izvinim se i nastavim dalje. Neki stepenik se definitivno zagubio. 

Često se ovaj tip ljudi mnogo izvinjava, toliko puta da vama bude krivo što se neko toliko izvinjava, pa izvinjenje izgubi sav smisao. Ne, Keri, nije mi potrebno da od sebe praviš žrtvu nego da preuzmeš realnu odgovornost za situaciju koja se desila i da se prema tome izviniš. 

Mislim da je enormno izvinjavanje momenat kada treba da se zapitamo kome i zašto se izvinjavamo. Ne izvinjavaš se meni više, a ni sebi - ogromno ponavljanje jednog izvini teži da izbriše šta se desilo, a često i briše samu grešku. 

Potrebno mi je da u tom trenutku razumeš mene i izađeš van sebe, jer brisanje greške hiljaditim izvinjavanjem po redu tebi pomaže da budeš manje kritičan prema sebi u budućnosti, zato što možeš sebe opravdati tako što ćeš da kažeš: pa zar se nisam izvinjavao milion puta za to što sam uradio? A nije bitno da li je i jedno od milion bilo iskreno žao mi je što sam te povredio. U principu izvinjavanje je žao mi je što sam te povredio. U jednom izvini treba da bude prisutan drugi, zato je potrebno da izgubiš main character mentalitet i da izgubiš malo svog ponosa. 

Mislim da su sposobnost da saosećam i da budem ranjiv pred nekim u bilo kom trenutku prvi koraci za iskreno izvinjenje. 

U suprotnom dolazi do lančanih reakcija koje idu otprilike ovako - odbrambeni stav, masa izvinjenja, jadikovanje nad sobom i svojom sudbinom, još jednom izvini, zasićenje izvinjenjima od osobe koja se izvinjava i razrešenje situacije. Dok druga osoba očekuje - razgovor o osećanjima, preuzimanje odgovornosti, izvinjenje, kako rešiti problem u budućnosti i nekakav mali zalog promene, pa onda vraćanje u prirodno stanje. 

Umorih se. Dosta.

The Ball - Gaston La Touche