Kako podnosite hladno?

Na predavanju iz engleskog smo pričali o brzoj modi, što mi je definitivno bolna tačka i evo zašto. Jednom sam sa mamom ušla u Zaru i gledale smo onako šta ima. 

Nije bilo moguće ne zamišljati slike radničkih ruku koje su napravile bluzu ili majicu koja mi se sviđa. Sam prizor istrošenih, bolnih ruku koje su otupele od bola i ukočenosti mi je dovoljan da me podseti da mi se ipak ne dopada toliko bilo koji komad odeće iz radnji poput ove. 

Kada pričamo o ,,radničkim rukama" prisetim se vremena kada sam radila kao prodavačica. Jedan dan je u prodavnicu ušao Glovo čikica kome su prsti bili pomodreli, a ruke su mu se tresle od hladnoće. Imao je rukavice sa otvorenim prstima. Čitavu smenu sam mislila kako je njemu hladno, kako ne može da se ugreje.

Je l' ste ikada upoznali beskućnika koji je stalno bio kod Vukovog spomenika? 

Često je pričao o Diogenu, Tesli i Putinu. Ne viđam ga više u okolini, ali mi je jednom prilikom rekao da se plaši da ne umre od hladnoće. 

Rastali smo se, bio je sunčan dan, ali je još uvek bilo hladno. Krenula sam na predavanje i odlučila sam se da se vratim, odem do kineza, kupim muške unihopke i da mu ih odnesem. Nije hteo da ih prihvati, kaže da mu ne treba. 

No, ceo dan je prošao u zamišljanju njega kako je umro zamrnut u prolazu kod Vuka.

 Pošto ga dugo nisam videla, svaki put kada ga se setim, ponadam se da se negde nije smrzao.

Nisam mislila da je strah od hladnoće realan dok me u osnovnoj školi drugarica iz odeljenja nije gurnula, tako da sam golim rukama pala direkt u sneg, pa su mi ruke pomodrele i zabolele me od hladnoće.

 Svaki put kada sam se susretala sa hladnim, shvatala sam, sve više, koliko je stvarna opasnost biti na hladnom mestu.

Kada sam bila mala, živeli smo u kući koja nikada nije mogla potpuno da se zagreje, a majka i ja nismo mogle da ložimo, pa bismo ležale u krevetu pokrivene gomilom ćebadi. I danas živim na mestu koje je i dalje hladno, jer su zidovi okrenuti ka spoljašnjosti koja ne dozvoljava sobi da se dovoljno ugreje.

Ispred doma trenutno živi jedna siva maca i svi je hranimo. Gledamo da je pustimo unutra kad god možemo, zato što je napolju hladno. Mart je, ali duva vetar i pada kiša, zbog čega niko preko noći ne treba da bude van.

Zato, probam da je pustim u zgradu, kad čovek na portirnici kaže: Nemoj je puštati unutra, ljudi se žale na dlake.

 Dobro...

Mačka sa belim šarama (zvaćemo je Crnka) se šeta u blizini pijace i prilazi zgradi na čijim stepenicama sam ja sa dečkom. Pokušava da nam se popne na kolena, jer joj ladan beton ne prija. Prolazi jedna žena pored nas, javlja se maci i otključava vrata kako bi ušla u zgradu. Crnka se brzo približi vratima, molećivim očima se nadajući da će neko da je pusti da uđe kako ne bi morala da se šeta po kiši. Posmatra svetlo u hodniku i misli da će se neko vratiti da joj otvori, ali nema nikoga. 

Vraća se kod nas.

Majstor u kraju je svako veče, nezavisno od vremena, sedeo napolju, ispred prodavnice; spavao je u domu, jer nije imao kuću. Jutro pre koji mesec su ga pronašli mrtvog baš tamo. Sumnja se da se možda prepio i smrzao. Jednom sam ga videla da plače dok je išao suprotnim pravcem od mene. Nikad ga ranije nisam videla uplakanog. Šta se desilo?

Moj dečko prezire hladnoću i pokazao mi je video o njoj, koji me je inspirisao da pročitam priču Džeka Londona "To build a fire". Kratka priča od možda dvadesetak strana koja prati čoveka koji pokušava da se izbori protiv prirode, protiv zime koja hoće da ga slomi. I ne uspeva. Zima je surova i nepobediva. Umire od hladnoće.

Pitam se da li kada umiremo od hladnoće, ona krene da nas peče i boli poput opekotine od plamena? 

Mislim da o odgovoru treba da razmišlja svaki čovek koji pomisli da bi beskućnici, kućnici, životinje i ko drugi trebalo da spavaju napolju, jer smrde, prde, imaju dlake i ne izgledaju lepo. 

Svi zaslužujemo elementarne uslove za život. 

Svi zaslužujemo da nemamo modre ruke ili šape. 

Od posla ili hladnoće.

Dosta od mene. Budite mi dobro i na toplom.

William Morris Hunt - The Snow Storm