Šta mislite o šutkama?

Sedim u kafiću, te pravim vremena da napišem tekst o šutkama. 

Malo sam se iznervirala što mi se desilo da se nađem na sredini podijuma u nasumičnom trenutku početka gurke, pa me je bes inspirisao da napišem svoje mišljenje nakon prvog iskustva šutke, pročitanih detalja na netu i razgovora sa prijateljima.

Prema nepoznatim izvorima, saznajemo da je trend šutki (mosh pit) počeo na metal svirkama osamdesetih. Vremenom se proširio i na ostale žanrove, a pravila za učestvovanje su manje više ostala ista - formira se krug ljudi u sredini koji postaju loptice skočice i zaleću se u sredinu, pa odbijaju nazad i tako dok ne prođe energija.

Pronašla sam neki kratak članak o šutkama, koji liči na tekstove iz udžbenika za engleski, i koji pokušava da postavi tezu da ovaj način igranja služi za povezivanje među ljudima tj. da ima psihologije iza šutki.

Mislim da sam u jednom ranijem postu pomenula da smo na jednoj radionici imali vežbu gde jedna osoba stane u centar, pa je drugi oko nje guraju i nose njenu težinu, kao čigra koja ne sme da padne ni na jednu stranu. Kad malo razmislimo, slična je situacija i sa šutkama donekle (samo je nažalost malo grublje).

Potrebno je poverenje, osećaj jednog i celine koji treba da gura grupu, ali i međusobno poštovanje granica. Ako neko ne želi da učestvuje, niko ga neće gurati; ako neko pada, grupa će ga zadržati. Ali razlika u grupnoj vežbi i šutkama je to što sa jedne strane znate šta vas čeka, a sa druge svi učestvujete.

Ipak, u šutkama na koncertu stvari često krenu neplanirano da se razvijaju bez pristanka ljudi koji se tu nađu. 

Podrazumeva se da ako odete na metal svirku da će nužno biti šutke, pa zato postoje pravila kako da je izbegnete ili da se odbranite. 

Ono što je jako bitno da naglasim, zato što me prilično nervira, je da u šutkama uglavnom učestvuju muškarci. Kad kad se uključi koja devojka, al ako se koristi previše sile uglavnom se povuku.

 Ukoliko šutke treba da budu zajednička aktivnost i razmena dobrog vajba, kako to da ne uključuje sve nego samo određenu grupu ljudi?

I zašto je često nepisano pravilo da muškarci učestvuju? Niko neće devojci zabraniti da se priključi, al grupu će apsolutno biti briga da se prilagodi jednoj devojci od metar i žilet sa snagom miša koja hoće da bude deo grupe. 

Kada sam juče razmišljala o šutkama odmah sam se setila Virdžinije Vulf i eseja ,,Tri gvineje". Mislila sam kako je ona rekla da za ratove (priča o iskustvu Prvog svetskog rata) možemo da se zahvalimo muškarcima. Oni su većinski zaduženi za odluke o ratovanju, jer koja je žena tada bila političar?

 Morala bih još jednom da pročitam esej, i to ću definitivno uraditi, ali sećam se da je govorila o nekoj vrsti nagona za nasiljem koji muškarci imaju. 

Kada se prebacimo na životinje, često je slučaj da su muške vrste agresivnije - biju se za pažnju ženke, oko hrane itd. Ali ima i dosta primera vrsta gde su ženke agresivnije. 

Mislim da postoji dosta raznolikosti kada govorimo o životinjama, ali možda se može napraviti argument da ženska agresija za cilj ima odbranu. Odbranu mladunčadi na primer.

Nisam sigurna da li je čest slučaj da muška agresija služi nečemu osim odbrane njihove teritorije (da li u vidu prostora ili ženke)? Da li agresija muških vrsta često radi išta za dobrobit zajednice kod životinja?

 Pritom, odbranu mladunaca ne podvodim pod odbranu teritorije, jer bi, po mojoj teoriji, ispalo da muške vrste često napadaju svoje, što im svakako ne ide u korist.

Biolozi, uključite se. Sigurno znate više nego ja.

Ipak, zasnovaću tezu na tome da su ženke češće okrenute ka drugima i njihovim potrebama u odnosu na muške vrste - što bi značilo da je čest slučaj da se agresija koristi kao sredstvo odbrane.

Prihvatajući Darvinovu teoriju evolucije možda bi bilo najbolje da ispitamo ponašanje majmuna kako bismo uočili sličnosti u ponašanju između muškaraca i životinja. Ko zna, neko može da me dopuni, pa da vidimo da li moja teza može da se održi ili ne.

Dovoljno sam ušla u biologiju i evoluciju, ne bih da budem esencijalista, zato ću se osim potencijalnih sličnosti uočenih u ponašanju životinja i ljudi, osvrnuti na društvo.

Ako Virdžinija Vulf kaže da muškarci imaju nagon za nasiljem, to bi nas uputilo na biologiju sa jedne strane (mislim da je donekle u redu referisati na životinje, ali ne i shvatati ove informacije kao činjenice), ali i na društvo.

 Kako društvo tretira nasilje ili još bolje agresiju koja stoji iza nasilja kod muškaraca i kod žena?

Možda ne bi bilo loše da prođemo kroz umetnost da vidimo kako se ova osobina prelama.

U književnosti agresivne žene često budu i lude žene, dok su muškarci agresivni, jer pokazuju svoju snagu (Hera je luda i ljuta, dok je Zevs snažan i ljut). 

U slikarstvu mislim da bi bilo zabavno uporediti Judith kod Karavađa i Artemisie Gentileschi - kod prve verzije na licu Judith postoji blago gađenje i odbojnost zbog čina koji se odigrava, dok na drugom prikazu ne vidimo premišljanje i zbunjenost nego odlučnost.

Pitanje koje možemo postaviti je zašto je potrebno da na ženinom licu bude pomešanih osećanja? Zar ne može i žena da bude samo besna?

Fun fact: Karavađo je živeo u Italiji, druga polovina 16. veka, a Artemisia je rođena pred sam kraj istog, a doživela je polovinu 17. veka. 

Žena može biti besna, ali je društveno neprihvatljivo da ona bude toliko ljuta da javno pokazuje svoja osećanja. 

Pošto je bes ženama bio nekorisno ponašanje, verujem da su se zato njime mnogo manje služile. Nasuprot nama, muškarci imaju korist od besa kao što je recimo uspostavljanje dominantnosti nad slabijima istog pola, ali i nad polom koji važi za slabiji.

E dobro, kakve sve ovo veze ima sa šutkama?

Pre svega, metal kao žanr jeste postao popularan među muškarcima za koje je društveno prihvatljivo da pokazuju ljutnju, bes i revolt. Pošto su žene nežniji pol, šta ima žena da traži tamo osim ako nije čudna?

Ako metal prihvatimo kao agresivan žanr (ne samo po tematici (zato što bi to isključilo mnogo izvođača), nego i po načinu pevanja, aranžmanu muzičkom) onda je jasna potreba za šutkama u kojima se fizički ispoljava ono što pesma želi da nametne.

Da li je čudno što šutke često krenu u delu koji je najglasniji i koji predstavlja vrhunac pesme?

Nep, ako glasnoću i eskaliranje povežemo sa stadijumima besa onda će možda biti jasnije zašto je muškarcima lakše da telesno izraze šta osećaju. 

Kada muškarac besni, on eskalira i postaje glasan, baš kao i muzika. Ako dovoljno eskalira i krene da se dere, eto sledećeg koraka. Pokreta tela, udarca ili čega god. 

Logično je da se ovo neće uvek desiti, jer nismo svi isti. Navedena situacija mnogo zavisi od karaktera, a to je nešto što nisam uzela u obzir.

No, šutka je prirodan nastavak osećanja koje je već načeto u muzici. 

Zato više metal nije isključivo mesto gde se može zateći šutka. 

Razlog zašto žene ne učestvuju u šutkama je taj što njihova potreba za ispoljavanjem bilo kakve vrste agresije (osim mikrodoze) nije od početka uzeta u obzir.

 Jedino je prihvatljivo da muškarac to uradi, jer je njemu dozvoljeno da ispolji osećanja na način šutke, koji sam već objasnila. Njemu je dozvoljeno da besni, da ludi i ispoljava to telom. 

Nije cilj da zajedno izražavamo osećanja i da se svi osećamo bezbedno. Da je tako, mogli bismo da se prilagodimo jedni drugima i uživamo.

Zašto?

Zato što muškarci ispoljavaju emocije, tako da pokažu da su jaki, a šta je šutka ako ne jedan snažan način da pokažeš svoja osećanja?

I u pokazivanju osećanja, oni moraju da budu jaki, jer je slabost ženska osobina.

Da žene učestvuju, možda bi se osetili slabima i shvatili koliko je nivo agresije koji unose nepotreban. Stvarno nepotreban.

Eskaliranje muzike se može doživeti na način koji može da uključi sve i ne ugrozi nikog. 

Hajde da razmislimo zašto radimo stvari koje radimo. Let's talk about it.

The fairy dance - Karl Wilhelm Diefenbach