Dvadeset i petog maja u Bitef teatru sam imala priliku da ispratim rad u nastajanju po imenu ,,Tragovi" koji predstavlja početak razvoja doktorske teze Hristine Šormaz o povezanosti umetnika tj. umetnice sa svetom koji je okružuje.
Koncept koji stoji iza sjajne izvedbe je sledeći: čovek svuda ostavlja tragove, iako možda i ne razmišlja o njima, ali kada je svaki stisak vidljiv i prisutan u toku nastanka, naša percepcija o svakom koraku koji pravimo se menja, ali kako?
Šta se desi kada ostavimo jedan papirić pored kante, jer nismo potrefili smeće, pa pomislimo ma ajde šta, jedan papir, nije strašno. Možda ni ne pomislimo na njega, jer smo zaboravili. Možda stvarno nije bitno, a možda jeste.
No, suština nije u papiriću koji smo nekad ostavili, već u daljem efektu naše akcije na okruženje. Na ehu koji se širi, nekada i bez naše namere.
Da li jedna sitna stvar od koje nismo očekivali mnogo ima moć promene?
Mislim da naša svest o uticajima može da razdrma ljudski osećaj povezanosti sa prirodom koja nas okružuje. A to je nekako najbitnije.
Veza sa vodom, koja čini sedamdeset posto našeg tela; veza sa peskom koji nam curi kada pokušamo da ga zadržimo u šakama; veza sa zemljom od koje pravimo blato, grudve ili je stavljamo u usta itd.
Gde sve ove veze nestaju kada odrastemo? Da li nestaju samo kada odrastemo? Ili ih od detinjstva zapravo nemamo?
Možda Hristina nije pokušavala da nametne sva pitanja koja ja ovde postavljam čitaocima, ali je mene njen nastup inspirisao da dodatno razmišljam - kako naše telo procesuje događaje koji imaju veze sa materijom (prostorom, materijalom)?
Šormazova je kao svoj materijal izabrala glinu u zatvorenom prostoru koju oblikuje uz povremene neizveštačene uzdahe i muziku koja uživo prati njeno kretanje.
Prvi deo nastupa bio je posvećen pukom oblikovanju blokova gline na različite načine - kopanjem, bacanjem, valjanjem...
Pitala sam se da li u oblikovanje gline ulazi sa određenim osećanjem ili se osećanje stvara dok oblikuje glinu na određeni način?
Ipak ništa nisam pitala.
Ostaviću pitanje ovde, u nadi da ću jednog dana intervjuisati Hristinu pošto budem ispratila odbranu i izvođenje doktorskog rada.
Samo ambiciozno, šta ću.
Mislim da bi bilo zanimljivo pratiti kreativni proces iza koncepta međusobnog uticaja umetnika, materijala i prostora.
U drugom delu, Šormazova se postepeno sjedinjuje sa glinom. Nema više dominacije nad njom. Glina postaje delatna materija koja upravlja pokretom i tempom umetnika.
U vezi sa ovim, osamnaestog maja je u Novom Sadu izvedena predstava Submerged voices u kojoj junakinja u igri sa vodom pokušava da pronađe svoj identitet. Ko je ona u odnosu na materiju koja je sačinjava? Kako može da se odredi prema toj referentnoj tački?
Ove predstave savremenog cirkusa su u meni pobudile telesne osete koji su neđe zakopani i koji mi se javljaju u trenucima kada nisam u stanju da ih razumem.
Recimo, tokom ,,Tragova" kišica kreće da pada na glinu i lupkanje kiše o nju me je podsetilo na školsko dvorište gde sam skoro sedela kada je padala kiša koja je imala isti lagani tap tap zvuk kada je udarala o jedno udubljenje zemljane površine.
Šta je meni tu bilo fascinatno?
Ne znam, ali znam da sam se osećala primorano da gledam i ispratim kapanje kiše na zemlju, kao i kapanje vode na glinu u predstavi.
Šta je to u nama što se povezuje sa tim zvukom i dešavanjem?
Da li je to trag miljama zakopanog sećanja?
Ili...
Ne znam...
Odoh spavati.
 |
| Detail of ,,Portrait of Lady Anne Barbara Russel" by Romney George |
Коментари
Постави коментар