#Let's talk

 Pošto sam gledala Rudijev video o poznatim ličnostima i marketinškim tehnikama kojima se koriste kako bi isti postali popularni pomislila sam da bi bilo zanimljivo da iz perpspektive koju je on ponudio progovorim o temi koja je na mom blogu jedna od lajtmotivskih - pretvaranje, iskrenost, društvene mreže.  Možda ćete se zapitati zašto stalno vrtim jednu temu?   Zato što mislim, kao i pomenuti jutjuber, da svuda nailazimo na iskrivljenja stvarnosti koja krećemo da prihvatamo kao deo našeg sveta. Ne mislim da je problem preoblikovanja problem glupih ljudi već svih nas, zato što nam se konstantno dešava da se suočavamo sa ogromnim brojem različitih informacija i tragova koje ljudi ostavljaju online.  Konstantno se susrećemo sa kontradiktornim informacijama, a kada na netu naiđemo na nepoklapanje sa našom percepcijom čini mi se da dosta ljudi mora ili da benduje realnost kako bi prihvatili sadržaj koji se nudi ili da odbaci predstavu, za šta je naravno potrebno mno...

Odslušala sam podcast u kojem je voditelj rekao da otprilike dva posto stanovništva ide u pozorište i gleda predstave, dok filmove odgleda mnogo više ljudi - pogotovo ako se izvrte sedam dana počevši od danas. Ne kažem da statistika koju je izneo nije istinita, ali hajde da zađemo u razloge iza ogromne razlike u brojkama. Najbitnija razlika je u količini novca potrebnoj da kupite kartu za pozorište i kartu za bioskop - vi imate mogućnost da za najviše sedamsto ili osamsto dinara odgledate najnoviji film u većim ili centralnim bioskopima nekog grada. Dok u manjim bioskopima možete da odgledate klasiku za mnogo manje pare tipa Kinoteka u kojoj je karta oko trista dinara, Zvezda koja funkcioniše na bazi donacija itd. Neće vam kvalitet i iskustvo gledanja filma biti gore u Kinoteci nego što je u Cinepleksu, sve zavisi od filmova koje želite da gledate. Cena karte za pozorište kreće od sedamsto dinara i penje se gore. Cena zavisi od mesta koje naravno uslovljava pogled na scenu što nam može...

 Nastavljamo serijal filmova u kojima glumi Džulija Roberts uz jednu sjajnu pesmu. Puštajte pesmu, čitajte uvodni deo and enjoy! Ako budete gledali, obratite pažnju na trajanje - skoro dva sata i nikakva spektakularna radnja.   No, atmosferičnost i sugestivnost nije loša za fabulu koju pratimo, a priča je otprilike sledeća: Tri devojke, u relativno sličnim dobima, prolaze kroz, na prvi pogled, različite događaje koji se tiču ljubavi, odrastanja i promena u životu mladih koji se nalaze u tranzicionim godinama. Iako ih ima tri, posvećen im je jednak prostor i ne bi se moglo reći da bilo koja od njih zauzima veći ili manji deo priče. Znači naše junakinje su - Dejzi koju glumi Džulija Roberts, Ket - njena mlađa sestra i Džodžo, drugarica iz kraja. Radnja je smeštana u Konektikatu, a vrti se oko Mystic picerije gde junakinje rade kao konobarice. Isto kao što je u seriji Gilmore Girls kafić u kojem radi Luke mesto u kojem Rory i njena majka provode dosta vremena pričajući o stvarima...

Osećam da danas treba da se obratim svima koji čitaju moj blog, jer se desilo nešto važno, nešto što iskreno i nisam mislila da će desiti. Došlo je do konflikta između autora bloga i jednog njegovog čitaoca koji je bio pomenut u tekstu (koji će na neko vreme biti sklonjen).  Šta se desilo?  Napisala sam tekst u kojem sam spomenula nekoliko različitih ličnosti bez imena, bez prezimena i bez ikakvih naznaka, za širu publiku, o svojim osećanjima u vezi njih. I moja osećanja nisu bila nešto sa čim je čitalac prethodno bio iole upoznat, niti su osećanja bila lepa, ni poželjna - bila su ružna, drčna, negativno nastrojena i šokantna za onoga ko se pozna u rečima koje sam napisala. Tako da razumem zašto se čitalac osetio uvređenim i zato želim da sa ostalima koji prate tekstove pričam o nekoliko stvari koje su vezane za moj blog, za teme o kojima pišem i o načinu na koji pišem. Kada se upuštate u čitanje mog bloga, vi sa jedne strane čitate dnevnik, dnevnik koji nije uvek dosledan rea...

Pusti muziku i kreni sa čitanjem teksta! Ima dobrog razloga koji će ti se uskoro objasniti. Filmovi u kojima glumi Džulija Roberts su super i svi treba da ih gledaju. To je to. Šalim se, ali zapravo ima razloga zašto volim većinu filmova u kojima ona glumi iako je ogromna verovatnoća da devedeset posto njih prati šeme koje se pojavljuju i koriste u svim romantičnim komedijama. Ipak ja sam veliki obožavalac popularne kulture (i da je iskreno postojao smer koji se bavi time, upisala bih ga) i imala sam problema da razumem ljude koji su oštro osuđivali "šund" filmove, jer ne pretenduju da budu visoka umetnost. Mislim, možeš li reći da si zapravo u kontaktu sa svetom ako osuđuješ interesovanja, usudiću se da kažem, čitave jedne klase? Primetila sam da se romantične komedije sa Džulijom Roberts često vrte na televizoru, a televizor ima skoro svaki pripadnik srednje i više klase, ali kapiram da buržoazija ima para da plati Netflix, Disney i HBO (max sada izvinite), pa da bira šta ć...