Čitaocu

Osećam da danas treba da se obratim svima koji čitaju moj blog, jer se desilo nešto važno, nešto što iskreno i nisam mislila da će desiti. Došlo je do konflikta između autora bloga i jednog njegovog čitaoca koji je bio pomenut u tekstu (koji će na neko vreme biti sklonjen). 

Šta se desilo? 

Napisala sam tekst u kojem sam spomenula nekoliko različitih ličnosti bez imena, bez prezimena i bez ikakvih naznaka, za širu publiku, o svojim osećanjima u vezi njih. I moja osećanja nisu bila nešto sa čim je čitalac prethodno bio iole upoznat, niti su osećanja bila lepa, ni poželjna - bila su ružna, drčna, negativno nastrojena i šokantna za onoga ko se pozna u rečima koje sam napisala. Tako da razumem zašto se čitalac osetio uvređenim i zato želim da sa ostalima koji prate tekstove pričam o nekoliko stvari koje su vezane za moj blog, za teme o kojima pišem i o načinu na koji pišem.

Kada se upuštate u čitanje mog bloga, vi sa jedne strane čitate dnevnik, dnevnik koji nije uvek dosledan realnosti i događajima koje je autor preživeo, zato što se uvek nešto dodaje, zamaskira i izmišlja. 

U dnevniku koji pišem stvari su često odvratne i ružne, i ne ponosim se svime što otkrivam čitaocu o sebi. Iznosim najgore i najintimnije stvari koje ne bih imala hrabrosti da izgovorim, za koje bih se mesecima i godinama izjedala - sedela na stolici u dvorištu i vrtela istu ploču, iste misli, iste probleme. ALI moj blog nije samo dnevnik koji pišem iz nedelju u nedelju i u kojem vas izveštavam o delima ljudi i ljudima koji su mene povredili. Moj blog nije osvetnička lista i nikada neće postati mesto gde ću da ponižavam ljude zbog bilo čega što rade.

Sada možete reći: ali ti ponižavaš druge ako ih osuđuješ zbog stvari koje rade?

Svakog trenutka mog pisanja svesna sam koliko moja razmišljanja imaju mana, koliko određene sheme razmišljanja nisu zdrave ni prave. But that's what keeps me going - želja da uhvatim svoja razmišljanja, stavove u obliku koji mene trenutno čini onim što jesam i koji se više neće ponoviti, zato što ću već za dve godine promeniti mišljenje, a kamoli za pet. Promena je jedna od motiva zbog kojih pišem.

Tekst je uvek izložen promenama kroz koje prolazi autor. 

Tekst se menja i raste sa autorom. 

Oni su jedno, ali i nisu. 

Nikada kroz tekstove koje čitate nećete moći da poznate autora u celini, uvek ste osuđeni na delić koji autor bira, uvek ste prepušteni volji lica koje obleće nad tekstom. 

Nezgodna situacija ovde jeste ta što autorka bloga često piše u prvom licu.

 Ipak, način na koji prvo lice iznosi događaje i raspoređuje ih vam ukazuje na postojanje trećeg lica čiji je cilj da tekst prati određenu strukturu i kompiziciju.

Zato moj blog nikada neće biti isključivo dnevnik ili biografija. Blog predstavlja jednu konstrukciju lica koje se nekada poistovećuje sa autorom, nekada ne, nekada se slaže sa njim, nekada ne, ali čitaoci nikada neće znati kakav je pravi autorski stav iz samih tekstova.

Zašto uopšte pričam o žanrovskim odrednicama bloga?

Zato što je autorki važno da znate da su svuda rasuti delići mene, svuda se može pronaći rukopis moje ličnosti koji je veoma lako prepoznati ako me lično poznajete. Zato je važno da se razdvoji ono što pišem od onoga ko sam ja van tekstova. Inspiracija za tekst može da postane bilo ko, zato što je inspiracija život i ljudi u njemu. 

Nikada neću ograničavati polje tematike bloga, koje god da su posledice, jer sam spremna da stojim iza reči koje napišem ovde. 

Često ću koristiti elemente iz sopstvenog života da bih dala obrise nekih ličnosti, zato što je u trenutku pisanja zgodno da stvorim priču o ljudima koji se poklapaju sa narativom koji želim da napravim - što naravno ne znači da ti ljudi postoje van ovih tekstova, niti da su oni samo takvi kakvima ih ja stvaram u blogu. Za potrebe bloga i tekstova koje god dužine, autor uvek može da vam ponudi konstrukt koji u stvarnom životu nije održiv, jer su ljudska bića i odnosi komplikovaniji nego što će jedan post ikada moći da obuhvati.

Možda ću jednog dana kada budem imala dovoljno materijala moći da stanem pred vas i da kažem da se osećam kao da sam rekla sve što ima da se kaže; da sam obuhvatila makar jedno ljudsko biće u celini. Ali mislim da se za života, tako nešto neće desiti.

Zato ću sada razgraničiti sa čitaocima, tako što ću reći: ne, moje skice vaših ličnosti niste vi; u tekstu se nalaze karikature, nakazne predstave, romantizovane, ulepšane ideje koje su sredstvo da dokažem jednu poentu. 

Dokazivanje poente je još jedno zašto mininminiblog nije dnevnik - dnevnik nema cilj, dnevnik su skupljeni fragmenti osećanja iz dana u dan koji mogu i ne moraju imati veze. 

Moj blog ima lajtmotiv, moji tekstovi imaju cilj i nameru - da postanu mreža koja hvata promene, koja hvata prolazne momente našeg uma, misli na koje ne obraćamo pažnju, misli koje nemamo hrabrosti da kažemo i podelimo, misli ljudske i glupe.

Scene from Millennium actress (2001) by Satoshi Kon