Pogubljena moderna čovečica i ,,Spirited away"

Ako nikada dosad niste gledali "Spirited away" guess what?

 Niste sami, jer nisam ni ja. 

Paa nisam sve do danas. 

Nameračila sam se da pogledam nešto i shvatila sam da nikada nisam gledala ovaj film, a čula sam toliko o njemu - kako su ga gledali u predškolskom na televizoru, kako je baš sladak itd...

U principu ako ste otaku malo je sramota ako niste gledali Death note, Naruta i Spirited away. Verujem da ćete se setiti još primera animea za koje je jednostavno čudno da ih neko zaobiđe ako je obožavalac ,,japanskih crtanih filmova". 

Ukoliko se pitate zašto sam rekla japanski crtaći, skontala sam da je tekst o Mijazakijevom filmu sjajna prilika da možda privolim i ljude koji inače ne gledaju anime da pogledaju nešto drugačije. Setila sam se da sam razgovarala sa više momaka i devojaka koji nisu imali nikakav lični kontakt sa anime filmovima i serijama osim onoga što su gledali na Ultri što je skroz u redu i svakako da se računa (ako uopšte vodimo račun). 

Ipak mislim da kada sami uđete u istraživanje žanra koji vam se sviđa ili stila animacije koji vam se dopada nastaje priča i veza koja je sve vreme sa vama.

Hajde da pređemo na jednu od tema današnjeg bloga - zašto bi nekome mogao da se dopadne ,,Spirited away" i zašto se meni dopada?

Film traje dva sata i pratimo devojčicu Chihiro koja ostaje zaglavljena u svetu duhova - prvih sat vremena sam sedela i mislila kako je priča strašna i jeziva, i kako bih apsolutno precrkla da sam na mestu devojčice koja vidi gomilu duhova koji čudno reaguju na ljudsku miris. Pritom izgleda da je ona jedino ljudsko biće u njihovom svetu. I na trenutak sam se zamislila - pitam se zašto je Mijazaki izabrao baš ovu priču i zašto me ona toliko podseća na mitove? 

Znate kada čitam grčke mitove (najviše mislim na relativno skraćene verzije koje nađete na wiki stranici kada na primer kucate Persefona) nikada se ne uplašim nešto za sebe. Ne mogu da razumem da je iko istinski verovao u bogove i njihove moći, prosto mi je svet antičke grčke previše daleko. Svesna sam da ima mnogo mehanizama koji pomažu da se prevaziđe distanca između starog i novog sveta, ali i dalje postoji prepreka, možda subjektivna prepreka, da se stavim u cipele čoveka koji je verovao da su mitovi istina, da je stvarno postojala Atina ili Afrodita. 

Čini se da u ,,Spirited away" postoji kontakt između davno izgubljenog sveta koji je nedostupan ljudima i devojčice koja postaje svedok najneobičnijih događaja - zanimljivo je koliko ona brzo i lako prihvata sve kroz šta prolazi. Roditelji joj nestaju, ona ostaje sama, ali se ponaša kao da je oduvek bila sama i kao da svet pun duhova i čudovišta nije toliko različit od njene realnosti. Izvrtanje realnosti do krajnjih granica, oživljavanje predmeta, duhovi koji jedu druga bića su elementi filma kojima se eksperimentiše do kog stepena čovek može da se prilagodi i da prihvati sulude uslove življenja u kojima se nikada ranije nije našao?

Istina je da u nekoliko trenutaka vidimo kako Chihiro jadikuje nad svojom sudbinom, ali ona nastavlja dalje i povezuje se sa nečim što je na početku filma bilo tako daleko i strano. 

Mislim da mi se zato toliko dopada ovaj film, zbog načina na koji je na nivou filma povezana priča između dva sveta čija su pravila drugačija, čiji su ljudi čudni i drugi. Izgleda da je čak i tu moguće pronaći poveznicu što onda znači da je moguće razumeti pojavu tako daleku kao antiku.

A moguće je da razmišljam o vezama, jer u poslednje vreme imam problema da razumem referente, blagajnike, upravnike, direktore koji rade u državnim ustanovama - mislim da smo različiti svetovi i da oni nikada neće razumeti kako se osećam i koje posledice njihovo (ne)delanje ima na mene. Osećam se kao da su oni neka državna mašina koja nema nikakve veze sa mnom i čiji ja nisam deo, osećam se kao da me se stide i da što pre žele da me se otarase. 

E sada da ispričam šta mi se tačno dogodilo. 

Upisujem master studije i nekako sam izgubila ,,status studenta" na nekoliko meseci što me sprečava da dobijem sjajne pogodnosti studenta koji živi u domu na primer da ne plaćam trinaest hiljada mesečno za sobicu poput moje. 

Vi ćete reći da 13k nije mnogo i stvarno nije, ali je najveći problem to što ja nisam baš bila obaveštena ni o čemu, niti da postoji mogućnost da pišem molbu, niti da ću iako upisujem master možda morati da se iselim, niti da će mi povećati cenu stanarine. 

Niko meni to nije baš spomenuo, nigde nije bilo obaveštenja (a verujem da nisam jedina).

Tako sam mic po mic prethodnih mesec dana bila pod stresom konstantno gde ću da živim, da li će mi samo javiti da se iselim, kako je moguće da sam sve uradila kako treba, a da ću i dalje možda da nadrljam...

Sve to nekako iznesem i odlučim da pokušam da napišem molbu direktoru i mislila sam: ,,moram napisati nešto što će mu uhvatiti pažnju, nešto što će ga prodrmati, nešto što će ga podsetiti da sam ja ljudsko biće sa dostojanstvom kao i on, da ne moram da ga molim za pravo koje zaslužujem, da ne moram da idem u zgradu na sastanak gde ću da pričam kako sam jadna i kako mi treba pomoć, zato što mi je rečeno mogu ili samo da platim 13k ili da se iselim". 

Ne osećam se kao da su dve opcije koje su mi date prave opcije, niti mogu da razumem ljude koji mi nude uslove koji nisu realistični za jednog studenta koji je upravo pukao dvadeset jebenih hiljada da se upiše na master. 

Stoga moram da se ponižavam i da molim stranca da mi pomogne, a ako se pozovem na dostojanstvo onda ispadam nadmena.

Zar je došlo do toga da moram da molim jednog direktora da mi pomogne tako što ću skroz da se unizim i da mu ispričam o sebi nešto što ni ja sebi ne volim da priznam? Pa da li je to u redu?

 Zašto mi ne pomognete samo zato što možete, a ne zato što ću doći kao i milion drugih da preklinjem da nešto uradite? Nije u redu da ijedno ljudsko biće moli za pravo koje zaslužuje. A sve se više čini da ću stvarno morati da pognem glavu još jednom i da kažem okej, evo ogoliću se, a sada mi molim te pomozi. 

Šta je sa pružanjem pomoći, jer nam se može? Izgleda da je ima sve manje...

I baš zato imam problem da razumem ljude, imam problem da razumem zašto ja ne mogu da budem jednaka njima i šta me tačno sprečava da im budem jednaka? Da li ja sprečavam sebe tako što verujem da su oni iznad mene ili oni sprečavaju mene tako što postavljaju stvarne blokade?

Pošto sam se pitala u čemu je stvar setila sam se Kafkine parabole iz Procesa i shvatila sam da ne treba da imam strah, da imam pravo da budem ljuta, da imam pravo da držim do sebe, da treba da pokušam da kažem kako se osećam makar to ne urodilo plodom, jer mi je muka.

Muka mi je od ćutanja, trpljenja i ponižavanja. Ne želim da ćutim nekome ko je možda nesvesno doprineo da budem oštećena, ni ne razmislivši pet sekundi o mojoj situaciji. Zato sam napisala sledeće pismo koje neću poslati, ali ga ostavljam vama kako bih sa vama podelila svoj očaj...

*gde god da čitate, možete da kliknete na sliku i da lepo vidite slova

Toliko za večeras.