Je l' ovo stvaran svet oko mene?

Vratila sam se u rodni grad i odlučim da se spustim do centra kako bih sa mojima završila neke papire, a i kako bismo se prošetali. Naravno planirana opuštena šetnjica nije prošla kako sam očekivala i na svakom koraku sam se susrela sa nečim što me je nateralo da preispitam sebe - da li sam ja nenormalna ili je čitav svet utorkom poludeo.

Šetnja do grada protekla sjajno, razgovaramo o životu, porodici, fakultetu, poslu, o knjizi koju razmišljam da napišem o dedi koja će u stvari predstavljati svojevrsnu potragu za njim pošto je umro kada sam bila beba koja ništa naravno nije zapamtila. Znam ono što moja porodica kaže o njemu i onda sastavljam deliće pokušavajući da osmislim kakva je ličnost deda bio. Kako je izgledao njegov svet, kakva mu je bila svakodnevnica. Osim priča koje mi služe da zamislim nekoga koga nisam srela, pokušavam da predmete koji su mu bili bliski postavim u svoj život - jedan dan smo tako naišli na stari beli sat napravljen u Jugoslaviji i majka je rekla da je isti takav sat imao moj deka. Dok sam kupovala sat koji mi je prodao jedan drugi deka na Zelenjaku govorio mi je da je sa satom sve ispravno, još uvek super radi, evo poslušaj - prislonio mi je sat na uvo i čula sam kucanje, kucanje srca. Naslonila sam se sa na dedine grudi i čula njegovo srce koje je sada unutar ove malečne spravice. Kako čudno - jedno srce u kutijici, ali dobro ono je sada kod mene i živo je. Kuca. Živo je i sa mnom je. Izgleda da me prati.

Na pola misaonih dubioza koje prepričavam svojoj porodici dolazimo do centra i počinje gungula. Svi su negde krenuli, stopala, kretanje, gužva, razgovor, razbacane reči, kratki izdisaji, znojave majice i džemperi, školski rančevi, varljivo sunce, asfalt i trotoar pun đubreta.

Sweet Home Alabama.

Nedostaje nam jedan papir da predamo dokumenta za dom i moramo da odemo do fabrike na kraju grada da pronađemo tajno blago - papir na kojem piše prosek plata za nekoliko meseci. Odlučimo da ćemo taksijem otići tamo i vozi nas dečko koji tokom cele vožnje gleda u telefon, u meni raste anksioznost, ne osećam se bezbedno, a vozač je toliko opušten da je malo i nepristojno što ga baš briga koga vozi i kako razgovara - obraća nam se kao da smo mu porodica koju ne voli. Ne kaže ništa konkretno loše, ali je atmosfera u kolima kao da sedite sa tinejdžerom na ručku kojem branite da izađe u petak uveče, pa ste vi loš lik. Mislim se okej reći ću mu da prestane da gleda u telefon ukoliko ga ne ostavi kad dođemo do raskrsnice za koju znam da je opasno da ne gleda. Ostavlja telefon tada, ja mu ništa ne govorim, jedva čekam da stignemo do fabričke zone.

Stižemo.

Izlazim iz taksija, ne kažem mu ni doviđenja u nadi da se više nikada nećemo videti i da ću sledeći put nešto reći. Fabrika, otvoreno polje, duva vetar i moje neraspoloženje koje sve više raste kako se približavamo zgradi koja je uništila živote mnogih, koja i dalje upropašćuje živote malih ljudi koji su se navikli, koji misle da moraju, kojima je svejedno, koje svaki dan čeka ista monotonija i ponižavanje. Tako valjda mora - veruju da mora, jer da ne mora dosad bi se verovatno ubili. 

Mi imamo doduše jednu tajnu koju njima ne smemo da otkrijemo, jer nije u redu da mi budemo odgovorni za smrt tolikih duša.

Mada je njima duša odavno izumrla, ja proklinjem zgradu, želim da ona nestane, da se raspadne i da se nekako ljudi odviknu od ideje da im je potrebna bilo koja spoljašnja organizacija kako bi živeli. Nije ti potrebna hijerarhija kakva se nameće da bi bio disciplinovan - kada bi čovek shvatio da disciplina ne dolazi nužno iz piramide u kojoj je jedan na vrhu, drugi na dnu i nešto se između komanduje verovatno ne bi morale da postoje fabrike.

Idemo dalje.

Vozimo se opet. Vozač pomalo izgleda kao krtica i podseća me na krticu iz Palčice - osećam se loše što sam pomislila da izgleda kao životinja, ali se sećanja stapaju. Sećanja mog doživljaja crtanog filma i lica ovog čoveka, kako čudno, ponaša se čudno, nešto zapisuje u svesci, zapisuje cenu svake vožnje u svesci.

Izlazimo.

Čekamo red da nam se potpiše još nekoliko papira. Da, opet papiri, pet miliona glupavih papira, nešto uvek fali, zaboravili ste, fali vam, ne, treba dve kopije, ne, ne vršimo kopiranje, naplaćuje se ako je za školu, ne, vi ste posle ove dve gospođe.

Čekamo.

Jedna plavuša, loše raspoložena se uključuje u razgovor i govori grupi klinaca kako ona ne voli Kosovare, nije imala dobra iskustva sa njima, dođu i usele su, uzimaju nama lokalnima mesta, guraju se svuda. Čujem u pozadini njene reči, mislim šta se dešava, zašto ova žena priča ove gluposti, zašto tako glupo razmišlja, odakle dolazi zlo koje je sada usmerila prema grupi tinejdžera koji nikome nisu ukazali nepoštovanje? Čak i da jesu, zašto je važno odakle su? Njihovo poreklo nikada ne treba da bude razlog započinjanja bilo kakve rasprave koja za cilj ima da ih uvredi. Baš me briga da li je neko sa Kosova, iz Albanije, iz Švedske, priča arapski, romski, crn je ili beo, nizak, prljav, visok, čist, baš me briga, to nije bitno. Prestani da govoriš, prestani da se baviš nebitnim stvarima, počni da se baviš nečime vrednim razgovora sa nepoznatim ljudima, prestani da širiš krug negativne energije. Želim da prestane. Da stane. Ućuti.

Prestaje.

Jedna devojka iz grupe joj kaže: meni je vas žao, vama fali ljubavi i prema sebi i prema drugima. Žena kaže ne, loše si procenila devojko, ne, ja imam stav, imam mišljenje, nije me strah da ga kažem, reći ću šta mislim. Prestaće. Staće. Ućutaće.

Zvoni mi telefon.

„Bistar dan kao planinska reka

Kao pušten sa lanca, kao lakši od vode

Pružam ruke, dodirujem stvari

To je poseban obred i postajem siguran da

To je stvaran svet oko mene.“

Halo?

Thumbelina (1994)