"All yours Babooshka, Babooshka, Babooshka-ya-ya" Kate Bush

❕ *prosečno vreme čitanja dostiže maksimum petnaest minuta* ❕

Odakle Kate Bush? 

Kada sam razmišljala kako da naslovim tekst o ljubomori, a da ga ne naslovim ,,ljubomora nešto nešto" zato što me živciraju naslovi tipa "are they really your friends", "the lies of female friendships, competition and jealousy" etc. 

Odlučila sam da je pesma Kate Bush dobar izbor, jer ne odaje potpuno o čemu se radi u tekstu, ali te zanima da vidiš šta je u pitanju.

Let's start.

Pričala sam sa jednim dobrim drugom i kolegom sa smera o njegovim doživljajima u Italiji i prirodno je razgovor krenuo u smeru kulturoloških razlika. Ipak ono što je ostalo sa mnom i ležalo u meni nekoliko narednih dana jeste stvar za koju će mi možda trebati više od rečenice da objasnim. 

(dok čitam prethodni pasus shvatam koliko zvuči kao prljav vic, nije mi to bila namera)

Prvo ću da vam postavim pitanje nad kojim želim da se zamislite, jer možda zvuči jednostavno, ali je situacija često mnogo kompleksnija nego što izgleda.

Koliko puta u životu ste istinski bili srećni zbog uspeha drugog? 

Bez ijedne primese tuge što vi možda niste na njegovom mestu, što se vama nije slično dogodilo; što ste toliko radili, a niste dobili nešto što smatrate da zaslužujete; što izgleda kao da je ta osoba mnogo manje radila nego vi, a ipak dobila priliku koju ste vi iščekivali. 

Samo da naglasim da nije bitno da li ste vi pokazali bilo koje negativno osećanje dragoj osobi ili ne, bitno je samo šta ste tačno osećali, jer je čistu emociju veoma teško iskusiti...

Koliko je nas samo potajno imalo i hranilo svoje nesigurnosti, ljubomorna čudovišta i strahove koji džudže u mračnom ćošku naših soba čekajući savršenu priliku da izađu kada ih najmanje očekujemo.

Rekla bih mnogo njih, a evo i zašto.

Kako bih ilustrovala na šta tačno mislim, smatram da je neophodno da pre svega iznesem svoj prljav veš i da budem poštena tako što ću sebe prvu staviti u grupu ljudi kojima je nekada prosto stvarno teško da budu srećni zarad drugog. 

Zanimljivo je što ću izdvojiti tri situacije i tri osobe koje su mi sada jako drage, a koje možda ni ne znaju da sam se osećala tako. 

Zašto naglašavam da ljudi koje ću spomenuti možda ne znaju?

Zato što postoji šansa da će biti povređeni, ali se nekako nadam da će razumeti zašto nisam imala hrabrosti da im kažem. Razlog je sramota. 

Kada sam bila prva godina fakulteta najviše sam se družila sa osobom X koji mi je dan danas najbolji drugar i praktično se družimo u kontinuitetu četiri godine.
Nevezano za naše prijateljstvo on je bio sjajan student i jedan od profesora, kojem sam se ja možda čak i nezdravo divila, je izdvojio njega i još nekoliko kolega kao studente iz naše generacije kojima je veoma zadovoljan, to say the least.

 Naravno, on mi je ispričao šta mu je profesor rekao kako bi se pohvalio i podelio sa mnom radost, a ja sam se iskreno šokirala. 

Iznenadila sam se što su izabrani neki ljudi naspram mene i što izgleda da ja nisam dovoljno dobra da uđem u nekakav uži izbor dobrih studenata. Mislila sam da nisam dovoljno pametna ili inteligentna, da nisam dovoljno talentovana, da je moja majka bila u pravu kada mi je govorila da ne spadam u 5% ljudi koji će nešto uraditi sa sobom nakon književnosti.

Izgleda da stvarno nisam toliko nadarena koliko sam mislila.

No, godinama kasnije sam shvatila da je: 1. glupo što je profesor izdvajao studente na taj način, 2. da se osećam loše zbog okruženja koje čini društvo i kultura, 3. da je potpuna glupost što sam brinula da li ću uspeti, zato što profesor nije došao kod mene i rekao mi da sam special little snowflake - da li mi je stvarno tako nešto potrebno? Ako jeste, treba da se zapitam zašto mi je toliko neophodna validacija? 

Iako sam se osećala kao da mi je nešto oteto, kada god bi neko pričao o mom drugu koristila sam priliku da ga pohvalim i istaknem njegov rad i trud. Iz dva razloga - prvi, stvarno sam verovala u njegove sposobnosti, a drugi, osećala sam se loše, jer nisam mogla da budem stvarno srećna za njega u pomenutom trenutku.

Međutim, tada još uvek nisam mogla ni da naslutim zašto - mislila sam da je problem isključivo u meni i da je ljubomora deo mene sa kojim ću uvek morati da se borim. Čak i kada su tako dobri prijatelji u pitanju.

Drugi primer se odnosi na prošlo leto kada sam uspela da se izborim da odem na jednu letnju školu u Italiji. Postojala je mala mogućnost da se jedan moj kolega takođe prijavi za istu grupu kao i ja, ili barem sličnu i mene je ta pomisao užasavala. 

Osećala sam se kao da je on pametniji, sposobniji od mene stoga ja neću nikako moći da zablistam - da, dobro ste pročitali, htela sam da z a b l i s t a m, da se izdvojim. A kako ću to da uradim ako se neko ubaci u moju jedinu priliku da nešto uradim sjajno?

Ono što nisam znala je da nije bilo razloga da se bojim da će me neko potisnuti u drugi plan ili da će mi učinak biti loš, samo zato što bi se moj kolega našao pored mene. 

Istina je na drugoj strani - kolega se ne bi trudio da me namerno saplete, da me izgura iz slike, štaviše bi najverovatnije želeo da mi pomogne i da mi se nađe.

Ipak ja sam se bojala za sebe i svoje šanse kao gladno kuče koje je pronašlo kosku koju bilo ko bilo kada planira da uzme - smatrala sam da je puka sreća što sam se ja našla sa koskom koju ako neko otme, ja zauvek gubim. 

Dobila sam parče sreće koje valjda niko neće da upropasti. 

Ne znam, osećate se samo kao da ste bačeni u ring u kojem svi hoće nagradu, a nema pravila, niti zasluga po kojima se pobeđuje, zbog čega je cela igra dovedena u pitanje i nikad se ne zna ni da li ste vi stvarno pobedili, da li se takmičite, sa kim se uopšte takmičite...Uprkos tome što pojma nemate šta se dešava, atmosfera i osećaj u telu je kao da se borite sa drugima, kidate druge da sačuvate svoju šansu i sebe.

Zar to nije tužno?

I dolazimo do treće situacije, koju sam imala prilike da pretresem sa osobom u pitanju, koja se desila skoro, kada smo oboje polagali isti ispit, za koji sam ja spremala osobu Y. Ona (ta osoba) je dobila desetku, a ja sam dobila osmicu i kada je zapravo trebalo da se radujem, ja sam se pitala - kako se ovo desilo - i na trenutak sam pomislila da sve što radim nema smisla.

Moj trud se može svesti na jedan dan rada osobe koja ranije nije učila gradivo - uh poražavajuće. 

Paaa sam se malo ponašala kao da je desetka i delimično moja.

A nije. 

Sada ću napraviti jednu kratku, ali veoma bitnu napomenu i ogromnu digresiju u odnosu na prvi deo bloga. Tekst koji je sada pred vama je prvi put napisan 29. oktobra i nije bio objavljen, jer nisam mogla da nastavim dalje kako zato što nisam mogla dovoljno duboko da uđem u svoja osećanja, tako i zato što su me ova ista osećanja terala da sve više razmišljam i posmatram kako se ona razvijaju.

Da li sam u međuvremenu shvatila nešto novo?

Pa, shvatila sam da nosim seme ljubomore sa sobom i da ono često nije dobro po moje odnose sa ljudima, shvatila sam da postoje ljudi na koje prosto nikada nisam bila ljubomorna iz x razloga, da postoje ljudi sa kojima se nikada u životu nisam družila, a na koje sam bila ljubomorna, shvatila sam da često prvo krenem da se osećam kao da se stvara takmičenje, pa onda shvatim da sam ljubomorna i krenem da razmišljam o svojim osećanjima. 

Mislim da je vreme da se vratim unazad i da analiziram sopstvena osećanja, jer sam upravo uhvatila sebe da radim test "Are you the envious friend?" i rezultat mi je bio ne, pa sam se osećala malo bolje...

Takođe želim da kažem da često ljudima i pre nego što nastane bilo kakva situacija kažem e ja ponekad zavidim svojim prijateljima čisto da bi pobegli na vreme iako sam generalno tip koji ume da bude srećan zbog tuđih uspeha. 

Samo trenutno navodim situacije koje su obrnut slučaj, možda se potpuno crnim u vašim očima, ali šta ću.

Hajde da krenemo od prvog slučaja koji asociram sa ljubomorom.

Osnovna škola, majka mi je kupila neke minđuše ili raif ne sećam se tačno i jednoj drugarici iz odeljenja se svideo raif, pa je odlučila da kupi isti. Ne sećam se da li je namerno to uradila ili ne, ali se sećam da je sutradan došla sa istom tom stvari koju sam imala i da sam onda prosula jogurt na nju u kantini za vreme užine.

Dalje, još jedna devojka iz odeljenja koja je mnogo kasnije u odnosu na iznad opisani događaj imala slične ocene kao i ja iz matematike, ali je njoj zaključena petica, a meni nije. 

Sećam se da me je taj događaj toliko pogodio da sam na građanskom za jedan zadatak opisala šta se desilo i pročitala učiteljici pred svima taj isti zadatak. Ona je pokušavala da mi dokaže da nije bilo tako, da nismo imale iste ocene i da nam je prosek bio drugačiji, ali ja nisam mogla da pustim to. 

Nas dve smo krenule da se družimo ili smo se nekada u to vreme družile, ne sećam se.

Tako sam jednom došla kod nje u stan i videla joj papirić na kojoj se nalazila šifra za e-dnevnik i šta sam ja htela da uradim? 

Da uđem u isti i da joj pogledam ocene krišom, ne znam zašto. 

Takođe mislim da se moj sneaky pokušaj dogodio kasnije u odnosu na matematički incident.

 Naravno, uhvatila me je, poludela i rekla mi da idem kući i da ne želi više da se družimo.

Ali sada kada se vratim na prijateljstvo sa njom sećam se da sam bila ljubomorna, da sam se osećala kao da je ona drugima zanimljivija, da se ona sviđa dečacima, da bi uvek pre izabrali nju nego mene, takođe se sećam da je imala potrebu da se dokaže i da joj je prijala pažnja koju je dobijala dok sam se ja osećala praktično nevidljivo.

Srednja škola - bila je ta jedna drugarica pored koje sam se takođe osećala nevidljivo i za koju sam imala osećaj da se nadmeće sa mnom, možda ne baš svesno i kada bih je ikada pitala da li se takmičila sa mnom, sigurna sam da bi rekla da joj tako nešto nije padalo na pamet. 

Nekako je bio kao onaj momenat iz filmova she's the cool girl i svako želi da se druži sa njom, a ja sam prikolica koja je takođe kul jednom kada je upoznaš, al ko oće prikolicu kad možeš da dobiješ ferero čokoladicu ili šta god. 

Nemam pojma šta pričam.

 Prosto sam bila u njenoj senci, više zato što nisam nametljiva osoba i ne volim generalno da budem u centru pažnje, nego što je ona želela da uspostavi dominantnost - prećutno se ostvarila takva dinamika i vremenom sam postala mnogo ogorčena, zbog čega smo naravno prestale da se družimo.

Na fakultetu sam naširoko izbegavala prijateljstva u kojima sam se osećala zapostavljeno, u drugom planu i tako dalje. Ipak sam doživela jedno koje je bilo drugačije nego ranije po tome što se zavist razvila kasnije i čini mi se da sam tada shvatila da se iza takvih osećanja krije mnogo faktora.

Devojka sa kojom sam se družila je činila da se osećam nevidljivom, a sa sigurnošću znam da nije imala takve namere, niti da je znala da se tako osećam. 

Ipak sam uhvatila sebe kako se gledam kao prijatelj koji je tu da bi se ona istakla, a ja joj pomogla da postane protagonista...

Sjajno je pitanje kako se stvara dinamika u kojoj je jedna osoba poznata ličnost, a vi kamerman?

Pa uz pristanak obe osobe - nekada dve osobe neće potpisati ugovor, ali će prećutno odlučiti koja uloga kome pripada, pa će se situacija nadalje sama razgranati. Mislim da nekada podsvesno uđemo u takve odnose i da u trenutku kada osvestimo u kakvom se prijateljstvu nalazimo postaje poprilično kasno da se razgovara ili bilo šta promeni. 

Jednom kada postane previše komplikovano ljudi ne žele ni da pokušaju i mislim da je u redu da odustanu. Mislim da nisu kukavice zato što ne mogu da se suoče sa svojim problemima, zato što nekad nije ni vreme ni mesto rešavati ih.

Nekada samo treba da nastavite dalje sa nadom da će obe strane naći - s jedne strane boljeg glumca, a sa druge laganog kamermana koji zna šta radi.

Postoje ljudi sa kojima nam je jednostavnije u životu i oni koji nas guraju iz zone komfora toliko da nam svega postaje previše i da nam naši sopstveni životi izgledaju mnogo zamršenije nego što jesu.

Život ne mora i ne treba da bude konstantna borba.

Nekad nam treba odmor i druga filmska ekipa.

Nekad nam treba da se našalimo sa poznatom ličnošću i kažemo da nam je bio problem da radimo sa njom, jer smo mislili da će ona dobiti više u ovom poslu nego mi. 

Možda će ona učiniti da se osećamo manje nesigurnim i zauzeti se da i mi dobijemo jednako kao ona.

Ko zna?

Možda.

p. s. pisanje ovog teksta je oduzelo više vremena nego što sam mislila i ne znam kako ćete se snaći, ali ću pokušati da olakšam čitanje što više mogu