Где свиће нови дан...

O toliko stvari imam da pričam sa vama da nisam sigurna ni odakle da krenem. Mislim da zato nisam pisala neko vreme. Nikako mi se nije javljala jedna konkretna misao i tema koju bih razvijala, bilo je nekih dobrih, ali se nijedna nije zadržala duže od pet minuta. 

Pet minuta je otprilike bio razmak između prazne misli i bilo kakvog smislenog razmišljanja u dužini od jedne rečenice. 

Pokušaću da pređem od svega po malo, pa vas neki deo možda žacne.

Najsvežije su mi blokade na fakultetu i moje kolege, studenti koji svaki dan dolaze na fakultet i pokušavaju da promene stanje u državi Srbiji, već neko vreme nezahvalno mesto za mlade ljude, ma za ljude uopšte koji žive gde god u tužnoj zabačenoj koloniji koja je otprilike šupak sveta. 

Došla sam danas na fakultet onako, da vidim kako su kolege i šta rade, šta se dešava, koji je motiv, kakva je atmosfera - recimo da sam došla kao istraživački novinar. 

Ulazim na fakultet, traže mi indeks na uvid i prolazim studentsko obezbeđenje, unutra su parole, oznake za čitalačke klubove, beli papir iscepan iz sveske na kojem piše "ŽALBE NA RIO TINTO" sa strelicom na desno, gomila studenata van svojih predavanja, na hodnicima, u učionicama nešto većaju, pričaju i razmišljaju. 

Zaboravila sam da je fakultet akademska zajednica i da se o problemima raspravlja, da većina studenata ima gram kritičkog mozga, da nije jedno veliko masno telo koje se gega po hodnicama dok kao pekmen, jede i trpa u sebe gluposti razne, gluposti važne. 

Dolazim do svoje učionioce, puna je, unutra moje kolege blokiraju fakultet i ja pomislim kako su ljudi koje sada vidim poput mene, oni su moji, poznajem ih, dobri su ljudi, baš kao ja.

 Toliko sam zbunjena zašto nisam na njihovoj talasnoj dužini? Gde sam ja? Gde sam se izgubila? Slušam ih kako pričaju i čitaju o idealu akademije, podršci profesora, a osećam se kao stara baba kojoj će voz nazad za dembeliju uskoro da pođe. 

Muči me stomak, oči mi suze dok slušam govor kolege koji u svojoj završnoj reči razmatra kakva akademska zajednica treba da bude. Razumem ga, prepoznajem da sam nekada želela isto, da i dalje želim isto, ali...

Gde sam ja? 

U učionici, na stolici, želim da ustanem i da odem i da mi neko kaže da ja sanjam kako se sada okupila grupa studenata koja se zalaže i za mene. Zalažu se i za mene...

Ne znam kako da se ponašam, da li prihvatam njihovo zalaganje, sve mi je čudno. 

Pogubljeni sam građanin, greškom zalutao. 

Telo mi je satkano od beskrajnog neba, plavog papira, slanih suza i morske vode što u meni pluta. 

Pluta stalno i nikada ne zna gde će i odakle je došla. 

Moj teča je imao moždani udar, tri ogromne modrice na levoj ruci od igle za infuzije, suzne oči, iskrivljena usta, pogledi koji zveraju okolo dok pokušava da kaže reč od četiri slova ,,s  p  r

Gde sam ja?

U bolnici, sa tri bolnička kreveta, sa tri pacijenta koja ne mogu da hodaju, jedan ne može da priča uopšte, drugi malo mumla i gleda film na televizoru, treći je moj teča. 

Nastavlja slova i hoće da kaže "sprej" nekako čudno i izobličeno, jedva da ga razumem. 

Kakav sprej hoće, za telo, za dezinfekciju, hoće dezodorans.

Šta gledaju na televizoru? 

Naš film glasno pojačan, gledala sam ga prvi put u Kinoteci sa dečkom veče kada smo se poljubili, kakva slučajnost. Baš je nasilan, tako ga se i sećam; nije bio dobar film za smuvati se sa devojkom.

Ne znam šta da pričam sa njim, šta da mu kažem, ako nešto izgovorim krenuće mi suze. Ne, kako ove sestre mogu, mogu i ja. Mogu i ja biti kao one. 

Vruće mi je u jakni, ćutim, šta da ga pitam, da li ja da pričam nešto, da li je hteo da dođem, valjda jeste.

Dvanaest je uveče sećam se njegove tri modrice na ruci, uskog i naglo omršavelog tela, zbunjenog lica sa nabačenim smeškom što je neko došao da ga vidi. 

I on mene pita da li sam dobro - ja kažem jesam i to je sve. 

Jesam li dobro - dezodorans - odmahivanje glavom na pitanje da li mu je dosadno. 

Vreme je da krenemo nazad.

Jedan je ujutru, ležim u krevetu i prisećam se svega. Boli me glava. Stigla mi je poruka - ,,Ćao. Kako si?" i šta da kažem, ne znam. 

Dugo razmišljam - kako sam? 

Ne odgovorim na pitanje, jer ne znam šta bih rekla. Kažem joj slično što i vama sada, nastavlja se priča.

Gde sam?

Zaspala sam. 

Tri je ujutru neko mi je pomazio ruku. 

Nema nikog u sobi.

 Sama sam. 

Možda je telefon koji sam zakačila šakom. 

Možda je moj deda.

Zaspala sam.

Zatvaram oči.

Jedva se budim.

Sviće novi dan.

Gde sam?