#Let's talk o akademiji, neuspehu i videu "My dream died, and now I'm here"

    Moj kolega i jako dobar prijatelj mi je poslao jutjub video, ispovest jedne ženice, po zvanju fizičarke koja priča o svojim iskustvima u okviru akademije kao sveže diplomirani fizičar. Završila je studije krajem devedesetih/početkom dvehiljaditih i pokušavala je da se zaposli, ali bezuspešno.

    I evo zašto.

    Pretežno zbog besmislene situacije koja vlada na fakultetima i koledžima u svetu, zbog očekivanja da se stalno pišu glupavi radovi koji ne doprinose značajno nauci, zbog guranja popularnih tema u istraživanjima i zbog manjka slobode za studente koje ne zanima mejnstrim alternativa već vrlo mala ili neistražena oblast. Ona u videu još priča o problemima finansiranja istraživača studenata - stipendije, grantovi, sufinansiranja itd.

    Poprilično tužan video. Žao mi je što se ona oseća kao da je njen san propao. Mislim tužan i istinit video.

    U lokalnom kontekstu je situacija na doktorskim studijama uglavnom politička, pitanje je veza, poznanstava, a bogami i finansija. Doktorat je nedostižan ukoliko nemate barem jedno od navedenog, master je ipak dostupniji, čak je i stvar koju morate imati ukoliko želite posao, a kamoli istraživačku karijeru.

    Ja sam trenutno na master studijama i stvarno nemam predstavu šta bih pisala. Imam ideju da pišem o Alisi u zemlji čuda i Koralini, ali mislim da možda 10% ljudi na ovom svetu zanima šta ja imam da kažem o Kerolu i Gejmenu. Profesorima na mom fakultetu stručna oblast baš i nije dečja književnost, tako da sam malo prepuštena sebi. Ne postoji niko na katedri ko se bavi dečjom književnošću. Veliki propust, po mom mišljenju. Ali i prilika da se pojavi neko sa takvim interesovanjem.

    Veliki problem koji je Sabine istakla je česta selidba i pritisak koji seljenje uz studiranje i snalaženje za novac ostavlja na mentalno zdravlje. Pritisak da pišeš što više i da se za pet godina preseliš u pedeset država. 

    Mislim da ljudi ne govore dovoljno o posledicama dugih studentskih razmena ili erasmus mundusa, joint mastera po zdravlje studenata, pogotovo onih koji dolaze iz malih zemalja. 

    Verujem da je izvanredno uzbudljivo videti milion gradova sveta, ali verujem da je i ogroman stres biti stalno u pokretu.

    Biti stalno u pokretu, zarad čega?

    Da bi možda vaš rad bio primećen posle pedeset godina školovanja, seda u kosi, lekova za smirenje, i to možda. Nije kao da žrtvujemo deo života za jedno možda.

    Gledajući slatke filmske adaptacije knjige ,,Put oko sveta za 80 dana" možda mislite da je sjajna ideja proputovati, ali mislim da je realnost bliža stresu i prevremenim sedama. Mada tu je i ljudska potreba da se stalno krećemo i da se negde istovremeno skućimo.

    Beketovski problem, zar ne?

    Šta je uzaludnije? Stajati u mestu i čekati Godoa ili beskonačno se smucati po svetu kako bismo ga pronašli?

    Odgovori su različiti i nijedan ne proriče istinu. Možda nam jedino srce i intuicija mogu malo pomoći.

    Sabine je rekla kako je želela malo i da živi život, a ne samo da juri sledeće finansiranje i istraživanje - e baš tako se ja osećam kada razmišljam o budućnosti i doktorskim studijama. Kada i kako bi u međuvremenu trebalo živeti i imati život uopšte?

    Ne znam.

    Da, još jedna stvar.

    Balzakove Izgubljene iluzije i Sabinina priča mnogo liče i obe su me dirnule na sličan način. Bilo mi je krivo što se razočaranje i propadanje Lisijenovo donekle poklopilo sa njenim iskustvom. Bilo mi je krivo što stvarnost i fikcija imaju dodirnih tačaka.

    Sećam se kada sam govorila na jednom predavanju kako razumem Lisijena i saosećam sa njim, pa se nekoliko ljudi nasmejalo.

Sada bih volela da ih pitam šta im je smešno - da li hiperprodukcija, kapitalizam, nesnalaženje čoveka u ludom vremenu ili to što sam rekla? Ko zna.

    Najsmešnije je možda to što svet koji mi oblikujemo prema sebi, u stvari oblikuje nas i guta nas u svoju crnu rupu, jer smo mi (ne toliko mi, pojedinci koliko grupe, firme, organizacije, stranke) pomogli održanju giganta koji jede svoju decu i roditelje.

    Zato mislim da je možda najbolje da pokušamo da furamo svoju stvar i da se nadamo da će neko primetiti.

Sve slike su iz crtanog filma "Around the world with Willy Fog" (1983)