Profesorka sa fakulteta nam je poslala poziv za dve otvorene doktorske pozicije uz rad na univerzitetu u Oslu, a jedini uslov je da nam tema doktorske teze bude vezana za multikulturalnost ili višejezičnost na Balkanu.
Oslo, udaljen od Srbije miljama, sa potpuno drugačijom klimom, kulturom i ljudima, kao i norveškim, jezikom koji veze nema sa srpskim + ugovor na tri godine = doktorsko zvanje na temu koja me suštinski i ne interesuje. Mnogo rizika, a dobit, po mom mišljenju, nije vredna svega osim ako se žarko ne ložite na studije kulture i jezika.
Jednom sam otišla na konsultacije oko master rada i pričala sa profesorkom pošto mi niko nije objasnio ni kako se bira tema, ni o čemu da razmišljam, jer jelte niko iz moje porodice nema iskustva sa master studijama književnosti, a ni moji prijatelji, jer svi u isto vreme upisujemo studije - u prevodu bila sam izgubljena i bile su mi potrebne smernice. Tada mi je profesorka iskreno lupila jedan šamar realnosti i pitala me je šta mene uopšte zanima. Ja ko i svaka naivna studentkinja rekla:
Poezija.
Na šta je ona odgovorila da je to previše opšte, da poezija nije toliko aktuelno polje istraživanja i da bi trebalo razmisliti u pravcu aktuelnih tema, jer me niko neće baš ni pitati, ni platiti da pišem o poeziji.
Zamalo se rasplakah, ali mi se više plakalo zato što sam osećala da je u pravu.
Ipak i da je sve briga za poeziju to ne znači da ja ne bi trebalo da pišem o njoj. Naći će se još neki ludak poput mene, pa ćemo zajedno da osnujemo društvo ili pokret baš kao Dead poets society, film koji me inspiriše da verujem da u svetu i dalje ima mesta za lepotu.
Sećam se jednog zanimljivog razgovora čiji je pretenciozan zaključak bio da će poezija nestati i da će živeti jedino u sklopu proze. Ovim putem želim da toj osobi kažem da sam skoro uvidela da nije u pravu.
Shvatila sam koliko mi se često u životu dešava da poezija postane jedini vid mog izražavanja, da skoro svaki moj malo razvijeniji prozni tekst zapravo polazi od poezije i vraća joj se. Na mom blogu - proza ne može bez poezije.
Kada god sam želela da pišem o teškim događajima i osećanjima poput moždanog udara, nečije smrti i protesta, nisam mogla da pobegnem od poezije, nisam mogla da joj se oduprem.
Svi tekstovi koji su imali dodira sa meni bolnim temama su prerasli u poetske tekstove.
Mislim da je glavni razlog zašto poezija nikada neće nestati njena mogućnost da bude uporište ljudskom shvatanju i razmišljanju o problemima koji nadilaze čovekovu moć da sve objasni.
Stvari teško objašnjive ili potpuno neobjašnjive je mnogo lakše razumeti kroz poetski jezik. On je bliži našoj nutrini, zato što komunicira sa duboko zakopanim slojevima jednog bića.
Poezija ima moć da nas natera da zaronimo bez da smo stigli da uzmemo dah, bez da smo shvatili koliko smo daleko od površine.
Sjajan primer su nonsense pesmice u Alisi u zemlji čuda; evo prve na pameti:
,,How doth the little crocodile
Improve his shining tail
And pour the waters of the Nile
On every golden scale!
How cheerfully he seems to grin,
How neatly spreads his claws,
And welcomes little fishes in
With gently smiling jaws!"
I sad, kada vi prvi put pročitate zapitate se brate šta je ovo? Možete reći dečija nebuloza, tralala i ostati na tome.
Baš ovu pesmicu ja pamtim otkako sam bila dete, sećam se tačno kada je u crtanom izgovara Alisa i sećam se šta se dešava. A prvi put sam Alisu gledala jako davno, na kaseti, tako da možete misliti pre koliko godina.
Zašto mi se specifično urezala ova pesmica?
Dobro pitanje na koje ću pokušati da odgovorim drugom prilikom.
Do tada čitajte pesmu i kažite mi vaše utiske.
Da li i vi mislite da poezija umire?
P. S. Čini se da sam naglo prekinula tekst, ali je u mojoj svesci prvi tekst vezan za akademiju objedinjen sa ovim tekstom, tako da sam odlučila da ga podelim na dva dela. Čini mi se da ova dva dela ima smisla pročitati zajedno; tako da preporučujem da se vratiš na prvi deo.
Svakako je tekst naglo prekinut, valjda zato što sam se umorila.
 |
| All pics taken from "Dead poets society" |
Znam koliko akademski put zna da bude zbunjujuć. U početku misliš da znaš tačno čime želiš da se baviš, ali onda naiđeš na hladan dodir “realnosti” – profesori, metodologija, kriterijumi – i sve to ponekad poljulja tvoje uvjerenje. Ali pokušaj da ne odustaneš lako. Poezija nije mrtva. Niti je prevaziđena. Samo je tiša i traži pažljivog čitaoca.
ОдговориИзбришиDanas su možda u trendu “instant”romanse, enemies-to-lovers, misteriozne fantasy priče… i i sama ih ponekad čitam kad mi mozak traži predah. Ali čim zatvorim takvu knjigu, već sledeći dan je zaboravim. Poezija je drugačija. Njoj se uvijek vraćam. I čitam je svaki put s novim očima – zrelijim, osjetljivijim, drugačijim.
Od Wordswortha do Préverta, od kineske klasične poezije koju sada istražujem, pa do naših – Antića, Šantića… Poezija ostaje. Uvijek je tu – ne kao trend, već kao prisustvo koje raste s nama.
Zato piši o poeziji!
Hvala što si komentarisala! Pre svega mi je drago što ti se tekst dovoljno dopada da si želela nešto da podeliš.
ИзбришиDrago mi je da me razumeš i slažem se sa tobom da poezija iziskuje drugačiju vrstu čitanja. Treba učiti kako da je čitaš...
U pravu si da je čar poezije to koliko puta možeš da joj se vratiš ili da setiš nasumičnog stiha iz pesme. Meni se dešava da mi padne na pamet osećanje koje mi je pesma pobudila - tako nešto je bilo sa Ljermontovljevom poemom ,,Demon".
Gledala sam nemi film Nosferatu i uhvatila sam neki čudan osećaj blage erotičnosti, pa sam prizvala u sećanje kada sam se još osećala tako - setih se poeme, sličan vajb.
Klasična kineska poezija - zanimljivo. Javljaj utiske i želim ti srećno istraživanje!
Hvala na ohrabrenju, znači mi. Našao se drugi član fan kluba poezije :)
Zvučiš kao osoba koja ima žicu za poeziju, tako da ne sumnjam da si njen idealan čitalac.