Dragi čitaoci, predstavljam drugi tekst objavljen na Kompasu, u okviru kolumne ,,Lični kompas".
Uživajte!
Dokumentarni film i Srbija? Festival dokumentarnog filma?
Maloj Mini je tako nešto zvučalo nespojivo, jer su jedini dokumentarci koje je gledala bili emitovani na National Geographic-u, pretežno o divljim životinjama i na History Channel-u o Prvom svetskom ratu ili Egipćanima. Bila sam sigurna da ih prave samo uglađeni Englezi za običnu raju koja želi da uđe u posvećene krugove zabranjenog znanja.
Podkast „Agelast“ i epizoda „Mila Turajlić: diptih Nestvarnosti i Filmske gerile, Stevan Labudović, Alžirski rat“ su mi pokazali da nisam bila u pravu.
Pomislila sam da dokumentarni filmovi mogu biti zanimljiviji od činjeničnog izveštavanja i da predstavljaju umetnost za sebe. U moru jednih te istih filmova prisutnih na našoj sceni, činilo mi se da za filmofile najveće mogućnosti postoje u snimanju i montiranju dokumentarca.
O Mili i njenoj majki, Srbijanki Turajlić ništa nisam znala, ali me je uzbuđenje otkrića dokumentarnog filma držalo toliko da sam odmah pogledala „Drugu stranu svega“. Fabula prati Milinu majku i njenu porodicu u pokušaju da natrag dobiju stan, podeljen na dva dela u vreme komunista. Jedna polovina pripala je njima, a druga siromašnoj porodici i tada starici, bolešljivoj bakici, koja u trenutku snimanja filma i dalje živi u sobičku dobijenom pre mnogo godina.
Sve je bilo tako čudno, nisam imala pojma da je ljudima stvarno bila razdeljena imovina, pritom na besmislene načine.
Znam da je moj deda, kao radnik Železare, u vreme Tita dobio stan. Nikome ništa nije uzeo, samo je dobio na izvolte prostor u zgradi koja je tada bila sveže izgrađena.
Ipak ispostavilo se da je mnogima prinudno oduzeto ili prepolovljeno ono što je bilo njihovo.
Iskreno nisam znala da li su postupci tih komunista ispravni ili ne.
Nisam mogla da zamislim da neko danas dođe u moju kuću i kaže mi da je od sutra delim sa porodicom Jovanović.
Nisam znala šta da mislim ni o komunizmu, radnicima, bogatašima, ni o Jugoslaviji.
Malo je falilo da ne znam ko je Tito.
Na otvaranje Beldocs festivala sam došla sa bledom idejom o Jugoslaviji oslikanoj u filmovima „Idemo dalje“ i „Tito i ja“.
Možda sam pomalo potcenjivala koliko se važnih stvari odigralo na našim prostorima pre pedeset godina. Moji roditelji, rođeni oko osamdesetih mi nisu mogli verno preneti kakvo je bilo odrastanje u Jugoslaviji, baba je bila u Americi i nije volela da govori o prošlim vremenima, tako da sam se oslanjala na intuiciju da saznam više.
Ne verujem da vam išta bolje može opisati jedno vreme nego osećaj.
A osećaj je najteže preneti.
Želimir Žilnik je filmom „Restitucija ili san stare garde“ meni, mladoj i očigledno nedovoljno informisanoj devojci uspeo da približi osećanja generacije mog dede i moje bake.
Indikativno je da sam izabrala da pogledam film kada sam videla na posteru baku i deku kako hodaju i drže se za ruke. Racionalno sam razmišljala da će sigurno biti uzbudljivo gledati ljude preko osamdeset kao protagoniste filma, a emotivno sam osećala da postoji šansa da razumem minulo doba.
Gospodin Kovačević mi je tumačeći lik Stevana Arsina vratio osmeh na lice podsetivši me na lepšu starost nego onu koju sam mogla videti kod moje bake, kao i na uživanje u njoj, dok je istovremeno načeta, za mene večno zbunjujuća, tema komunista i porodične imovine koja se vraća starom vlasniku tj. u filmu Stevanu posle XY godina.
Porodica se naravno sudi i svađa oko nasleđivanja kuće, bivša žena hoće imanje za svoje dete, tetka hoće deo, unuka nema gde da živi, pa bi i ona malo…Ipak zakon je jasan – ukoliko je neki pripadnik porodice živ, na njega se prepisuje imovina. Užasnog li zakona!
No, Stevan se okreće ka svojoj porodici i kaže (parafraziram): „Ama, je li vam bilo dosta što ste na moj račun živeli i radili, zar vam život nije lepo prošao?“
Referišući možda baš na nezadovoljstvo Stevanove porodice i njegovu reakciju, Želimir Žilnik je u razgovoru nakon projekcije rekao da ga nervira konstantno isticanje mana, loših strana i tragedija u Jugoslaviji; ima toliko dobrih stvari proizašlih iz komunističkog državnog uređenja o kojima možemo da pričamo – mnogo prilika da se vidi svet, da se proputuje, da se upoznaju različite kulture. Potreban je svež i optimističan pogled na prošlost (kakav se čini da i u stvarnom životu ima gospodin Kovačević).
Iako mi je bilo sasvim jasno da film nije bio za mene iskoristila sam priliku da priupitam režisera za koga je ovaj film.
Razdrala sam se sa balkona:
„Evo ja, gore, ako mogu da pitam kome je namenjen ovaj film?“
Žilnik je isprva rekao da je „film za ljubitelje filma“ i dodao je da je napravljen za ljude poput njega i Kovačiveća koji se sada jedva nateraju da odu u pozorište. Tada sam bila sigurna da je moja uloga kao gledaoca bila da sa njima prođem, ruku pod ruku, kroz zajednička iskustva starijih generacija.
Sutradan, oko sedam uveče, otišla sam do Studentskog kulturnog centra da gledam Koki, ćao i Školu hodanja 2.
Filmove na festivalu koje pratim birala sam po Excel-u, gde sam pravila ogromnu tabelu i vagala na šta mogu da odem, šta bi valjalo videti i šta će biti jedinstvena prilika da pogledam.
Nisam uopšte planirala da gledam Školu hodanja 2 i priču o nekakvom animatoru. Volim crtane filmove, ali šta znam.
Upisala sam film u svoju To do listu i još druga dva koja su mi, po prioritetu, bili pri vrhu.
Ali lep sunčan dan i šetnja pored Dunavskog keja su me zadržali, pa sam morala brzo da izaberem na šta mogu da odem. Malo sam se razočarala što nisam imala srca da ostavim drugaricu da bih se držala svog prvobitnog plan, ali kakve veze ima.
Mogu da stignem u pola sedam na Školu hodanja 2.
Dolazim, sedam na stolicu. Kreće obraćanje volontera na Beldocsu:
„Dobrodošli na…“ Blabla.
Zašto svi gledaju u telefon kada treba da izgovori isti tekst? Ne znam.
Prvo kreću reklame i spot za ovogodišnji festival koji ostavlja bez daha, ali šššš.
Kreće film.
Gle, čuda!
Još jedno ime za koje nisam čula, još jedan film koji se bavi Jugoslavijom, njenim raspadom i komunizmom kroz prizmu animatora i karikaturiste Borivoja Dovnikovića-Bordo.
Režiserka, Jelena Novaković se jednom mesečno sastajala sa njim kako bi po nekoliko sati razgovarali o Borivojevom radu i životu. Kaže da ju je najviše dirnula njegova posvećenost crtanju i koliko je do zadnjeg dana bio uporan – „kada čovek od osamdeset godina poput njega može, zašto ne bih ja mogla?“
I stvarno, kada na platnu gledate kako Bordo crta karikature govoreći da svaki dan odvoji po nekoliko sati za to, bude vas sramota što ste vi toliko lenji.
Film se zove „Škola hodanja 2“ što predstavlja aluziju na „Školu hodanja“, Bordov crtani, čiji je glavni junak mali žuti čovečuljak koga svi hoće da nauče da hoda, a niko neće da mu dozvoli da trčkara kako on hoće.
U film je integrisan ceo crtani u trajanju od desetak minuta, ali je isečen tako da njegovi delići odgovaraju razvijanju fabule što sjajno zaokružuje životnu priču o animatoru – od Zagreba, proglašenja nezavisnosti Hrvatske države, selidbe u Srbiju i rada pod cenzurom i konačno do dodele nagrade za životno delo.
Kada Bordo govori o selidbi iz Zagreba za Srbiju vidimo isečke „Putnika 2. razreda“, a u razgovoru o ratu i služenja vojnog roka se pojavljuje „Krek“. Izuzetnim montažnim procesom Jelene Novaković su došle do izražaja dve stvari značajne za Borivoja – njegovi crtani filmovi i memoari koje je pisao.
Koliko mi se svideo film govori činjenica da sam posle njega došla kući i na Jutjubu odgledala sve Bordove crtane filmove koje sam mogla da nađem.
Drugi film (hronološki prvi) je bio „Koki, ćao“, pa…
Najbolji opis ovog filma je „eksperimentalni haos“.
Podseća me na dadaističke kolaže i izložbe, jer gledamo Titove slike na koje papagaj Koki kaže po reč ili dve poput Tito, Jovanka, dobar dan, poklon, prelepo, sranje čime je dat ironičan ton inače svečanim slikama dočeka i sastanaka.
Delo sam doživela kao parodiju na priču, koju svaki put kad se pomene papagaj i Tito, svi mediji i stranice prežvakaju, „kako je Koki znao sve Titove tajne“ , ali i kao tužnu povest o papagaju zarobljenom u kavezu koji nema pojma zašto je tu, ni ko su svi ti ljudi, niti ko je tačno Tito osim onaj što mu daje poslastice.
U informisanosti smo papagaj i ja tu negde.
No, moja osećanja u vezi držanja ptica kao ljubimaca su: pustite ih da budu slobodne! Učinite im uslugu! (osim ako nisu povređene)
Bilo je baš tužno gledati papagaja kako gricka kavez i lupa glavom o rešetke.
Možda je još gore bilo kada sam videla više slika na kojima državni poslanici poklanjaju Titu divlje životinje, a Koki svaki put kaže „poklon“.
Pomislila sam šta ako je Koki bio jedan od tih poklona i onda ceo život proveo kao „Koki, neverovatni papagaj koji ume da priča“. Zvuči kao cirkuzantska tačka za goste – „Jesam li ti pokazao mog Kokija? Nisam, e dođi da vidiš zna da kaže moje i ženino ime.“
Ali, eto saznala sam da je Tito imao papagaja Kokija i da je dobijao na poklon životinje.
Mislim da sam na Beldocs-u dobila solidan jugoslovenski uvod, barem za prvi put.
Link do teksta na sajtu Kompasa:
(https://kompas-info.com/sta-to-bese-jugoslavija-zilnik-bordo-i-papagaj-koki/)
Коментари
Постави коментар