„I, zaista, mi i nemamo druge mere za istinu i razumnost, nego samo uobičajena mišljenja i navike onoga mesta gde smo se rodili: mi mislimo da je samo tu kod nas, i nigde na drugom mestu, savršena vladavina, najbolja religija i najbolji moral.“ Mišel de Montenj, Kanibali
U Kinoteci
je u okviru 18. Beldocs festivala predstavljen „Zov sirena“ - polu-fiktivno,
polu-dokumentarno delo čije su autorke Miri Ian Gossing i Lian Sieckmann
tematizovale neobičnu grupu ljudi „Merfolk“
čija se predvodnica Una identifikuje kao hibrid čoveka i sirene.
Prvi
deo filma je priča o Uni i mistifikovanju njene ljudskosti. Gledaoci upoznaju mitsko
biće bačeno u okove telesnosti koje želi da drugima prenese mudrost sirena stečenu
kroz vizije i meditacije u cilju ponovnog suživota sirena sa ljudima.
Vremenom
Una uspeva da nađe grupu čije su vrednosti jednake njenim, a gledaoci odmah
zatim uplivavaju u dokumentarnost. Ponaosob se predstavljaju članovi grupe „Merfolk“, ukratko predstavljaju svoje
živote kako bi pojasnili zašto je za njih značajan identitet „ljudi sirena“. Otkriva se da većina
njih živi u specifičnim okolnostima zbog kojih nisu mogli lako da se uklope u
društvo, pa su pronašli zajednicu gde su osećali kao kod kuće.
Koncept
mi je bio privlačan i nisam imala problem da prihvatim stanovište filma čiji je
glavni pogled na svet, pogled „ljudi-sirena“.
Ne mogu reći da je bilo sasvim jednostavno upustiti se u nepoznato, ali mi je
umnogome bilo lakše nego mom prijatelju.
„Zov sirena“ ni u jednom trenutku
nije problematizovao njihove vrednosti, niti pokušavao da objasni psihologiju
iza ličnosti u grupi ili same grupe. Izbegavanjem analize je napravljen dobar
umetnički izbor, jer bi u suprotnom bio narušen svet čija je pravila uspostavila
Una. Takođe je značajno što joj je dat prostor da vodi priču umesto da filmska
ekipa kroz formu intervjua ili izveštavanja upravlja tokom narativa.
U
povratku kući smo drug i ja, sasvim prirodno, komentarisali šta smo upravo
gledali – nužno je usledilo nešto čega sam se bojala.
Bila
sam svesna da nastupamo sa različitih tački, čak sam tokom projekcije povremeno
gledala u njegove lice da bih naslutila bilo kakvu emociju. Plašila sam se da
me u sred filma ne pita da izađemo, jer mu je suludo da se tamo neki ljudi
definišu kao sirene.
Srećom,
moji panični scenariji se nisu ostvarili.
Sedamo
u autobus, on pominje da film očigledno govori o transrodnim ljudima i da njemu
baš i nije jasno sve to.
„Svakako
je identifikovanje sa sirenama malo čudno i neodrživo u realnosti, zar ne?“
Brzo
smisli šta da kažeš govorila sam sebi.
Nisam želela da ga povredim, niti da naš
razgovor postane filozofska rasprava o identitetu. Htela sam da pokažem kako ja
vidim stvari bez da odmah sasečem svaku mogućnost da on ikada razume „ljude-sirene“.
Došla
sam u najtežu poziciju na planeti.
Setila
sam se svake ranije situacije kada sam pričala sa ljudima koji očigledno ne
misle kao ja, ali su ipak u većini. Hajd to što je većina u pitanju, više imam
problem sa tim što se postavljaju kao da su me odma nadglasali u takvim
situacija – većina ’vako radi, nije to badava, šta se ja tu pravim pametna.
Znam
da sve zavisi od mene.
Odigrana
je bela dama, a tek smo na drugom potezu. Gledam sve opcije da sačuvam svoje
figure, a da ja ipak dobijem neku prednost. Nisam imala ograničeno vreme, ali
je valjalo da što pre odlučim da li ću da se borim ili ću da se povučem.
Može
zvučati dramatično, ali sam stvarno razmišljala kao šahista čija odluka može da
izmeni tok stvari. Reći ćete da je u pitanju sitnica i da tako mali razgovor ne
može da utiče na njega.
Ipak
taj mali otvor je bio ispred mene.
Treba
ga iskoristiti dok je tu, jer postoji šansa da se nikada opet neće pojaviti.
Mali
je, okrugao i svetluca.
Iskriči.
Mogu
da ga napipam u vazduhu, beži mi iz ruke kao maca, lakši je od vazduha. Teško
se vidi, ali je dragoceno ugledati ga. Ako hoću da ga uhvatim moram da se
popnem na prste.
Previsoko
je. Moram da skočim. Ali ne volim da skačem. Plašim se i treba mnogo snage.
Joj
sad je još više.
„Pa
da, nije ni meni jasno...“
Skoči!
„ali,
ko sam ja da kažem išta o životu drugih. Moj i tvoj egzistencijalni model je
jednako apsurdan pretpostavci da smo sirene. Ne mislim da su oni išta drugačiji
od nas. Verujem da kada bi nekome ispričao kako ti vidiš svet, onaj što sluša
mogao bi da pomisli ala je ovaj prso, šta priča. Isto je tako i sa mnom. Ima
mnogo ljudi koji bi sigurno mislili da smo strašno čudni. Znamo mnogo
prijatelja čiji su životni stavovi neodrživi slično verovanju da su sirene, na
primer Marko. Više puta smo pričali o njemu, znaš i sam. Svakako, ne mislim da
je razlika tako velika.“
Nije
bilo strašno. Uspela sam da se odvažim, da kažem šta mislim.
Iskrica
je i dalje tu.
„Mislim
da, ali Marko uništava sam sebe svojim nihilizmom. Uostalom kako dođeš samo
jedan dan i kažeš da si sirena. Zvuči kao totalna izgubljenost, donkihotovski
sindrom održanja viteškog morala u dobu koje nije viteško. U pitanju je
posledica hiperindividualizma i okrenutosti sebi. Ne bih rekao da je tako nešto
razumno.“, rekao je on.
Ah,
dobar argument. Don Kihot, nisam ga se odmah setila.
„Da,
u pravu si za Don Kihota, ali treba ima hrabrosti, zar ne? Mislim da su ljudi
koji veruju u nešto tako čvrsto hrabri.“
„Ili
nepromišljeni.“
„Možda,
ali sumnjam da bilo ko samo dođe i odluči da je sirena jedan dan. Nije ni Marko
došao i skontao nasumično da je nihilista, više je bilo kao posledica njegovih
navika i sviđanja.“
„Pretpostavljam
da si u pravu.“
„Ima
toliko ljudi na planeti zemlji i toliko drugačijih uverenja, mislim da mi treba
da se potrudimo da razumemo što više. Mislim imamo tu moć. Ljudi-sirene su deo
našeg sveta, nema smisla da ih odbacimo, zato što im je model postojanja možda
neodrživ. Mislim neodrživ je, a ipak su tu, mislim u Americi. “
Gubila
sam njegovo interesovanje i bližili smo se kući.
Nisam
bila sigurna da li sam bilo šta postigla, ali sam bila srećna što sam se
suprotstavila, što nisam potvrdila ono što je već mislio. Primetila sam da je
požurivao da se rastanemo. Nije mu se više pričalo o sirenama, egzistenciji i
subkutlurama.
Bilo
je dovoljno, iskrica se gasila.
Rekla
sam mu da ćemo pričati još.
Do
sledećeg puta.
Partija
šaha se nije završila, tek je krenula da se zahuktava.
Al’
nekad treba znati kada da napraviš pauzu, rukuješ se i kažeš: „Nastavljamo čim
pre.“
Коментари
Постави коментар