Umorna od vrućine i predavanja krećem se od Brankovog mosta ka Studentskom trgu.
Usput zastajem, zato što nailazim na dve žene obučene u bele uniforme sa crvenom mrljicom oko grudnog koša. Ispred njih postavljen plakat - šta ti želiš? (uz objašnjenje kako treba da dođeš do megafona i kažeš šta to želiš).
Mogla bih da priđem, ali šta želim?
Stojim sigurno pet minuta, drugi ljudi prilaze da kažu svoje želje i dobiju lizalice. Kad okolo dve žene od kojih jedna uvek ustane nakon nečijeg govora vidim tekst ,,DIŽI REVOLUCIJU U SVOJA ČETIRI ZIDA". Takođe, nije da su baš dobili lizalice. Deo je nastupa da ti jedna od dve žene gurne lizalicu u usta čim kažeš šta želiš i da ona priđe megafonu kako bi rekla, pogodite šta?
Diži revoluciju u svoja četiri zida!
Jedna devojčica kaže: ,,Želim jeftinije trešnje!"
Saosećam.
Trešnje su preskupe, a omiljeno su mi voće. Još uvek ih nijednom nisam probala, zato što pola kila košta oko sedamsto/osamsto dinara. Mogu da zamislim kakav je smor kad si dete i hoćeš trešnje, ali toliko suludo koštaju da za sada možeš da se oprostiš od njih.
Bukvalno su banane jeftinije. Kako to da je uvozno voće jeftinije nego naše?
Pa tako što je klima očajna - pretoplo je (+ oluje, kiše), a izgleda da se priroda još uvek nije navikla na klimatske promene.
Kaže neki novinar, kako u istraživačkom novinarstvu niko neće baš da se bavi klimatskim promenama, jer Srbija ima preče probleme poput korupcije i kriminala.
Fer, ne možeš baš razmišljati o ekologiji dok hapse studente i bilo koga ko se buni protiv režima.
Ali meni je bitno.
Boli me kada vidim da neko baci đubre kroz prozor automobila, kada neko baci cigaru na ulicu i uđe u autobus, kada žena iz džepa pantalona baci dva papirića iako je kanta na dva metra, kada lik čiji je posao da skupi đubre slučajno ostavi na trotoaru omot od žvake, kada se ka meni kotrlja nečija zaostala limenka koka kole, kada sedim na klupi i gledam milion pivskih čepova zakopanih u zemlju.
Boli koliko nemarno tretiramo tu istu zemlju koja treba da nam da trešnje i razno neko voće.
Bunimo se samo kada kao produkt naših postupaka vidimo da nemamo nešto na šta smo navikli.
Samo tada nas uzburkava taj nedostatak.
I onda dođe neko mlad i mali poput one devojčice, koja je sigurno imala deset godina, da kaže kako hoće jeftinije trešnje.
Pa nije li malo tužno?
Nije li vam malo tužno da dete oseća posledice naše i sistemske nemarnosti prema prirodi. Svesna sam da nije stvar ni samo u nama naravno, al decu to ne zanima.
Ne zanima ih politika i da li sada vlada Pera ili Mika.
Njihovo je pitanje zašto nema trešanja.
Odgovor odraslih bi mogao biti komplikovano objašnjenje kako funkcioniše otkup voća, briga o drveću, branje voća, kako sve košta dosta i treba mnogo rada, a trud je nekad jalov, jer se boriš protiv nemogućih vremenskih uslova.
Šteta.
Uzmi tu lizalicu.
I devojčica je uzela.
Pa diži revoluciju u svoja četiri zida!
Коментари
Постави коментар