Kerovi ne vole krtice

Shvatila sam da ponekad nemam šta da radim na poslu – umesto toga bih mogla da pišem blog. Danas sam išla vozom u pokušaju da sebi uštedim živce dok putujem svaki dan iz Ralje u Beograd.

Treba mi dva sata da dođem na posao, kako god da okreneš.

Ako se pitate odakle ja u Ralji – wellp mislim da sam već rekla da sam se preselila. I malo je teško ukombinovati sve, a pritom radim jedan i po posao za sada. Uskoro će postati dva posla. Često sam umorna i nemam mentalne snage da sednem da pišem. Nemam snage da se potrudim da pišem. Volela bih da promenim okolinu. Umaraju me ljudi. Pogotovo u autobusu – pričaju, žvaćkaju hranu ili žvake, slušaju naglas rilsove na instagramu, smrde, sedaju pored tebe iako je autobus poluprazan. Zabavno, zar ne?

Osim što svaki dan putujem ukupno četiri sata, a imam praksu od četiri sata, i uklapam još jedan mali poslić, treba da imam i život.

Shvatila sam da sam na blogu krenula da se plašim da pišem istinu, jer je postalo pitanje koliko istine smem da kažem. Muči me osećaj da ostajem nedorečena zato što mogu da povredim osećanja bliskim ljudima.

Smešno što je pišem u kancelariji gde postoji velika mogućnost da neko čita ili prati šta pišem. Pa dobro, nek se uteše u mojim rečima.

Eto, napisala sam nekoliko praznih pasusa. Ni o čemu. Zato što nemam baš ništa bitno da kažem. Dijana štrajkuje glađu, radim kao praktikant u književnom udruženju, živim kao krtica.

Izađem iz rupe u isto vreme svaki dan, malo izbijem i onda se vraćam nazad.

Rutina.

Ubija i prija.

Ponekad pomislim kako ću da umrem uskoro. Svakog trenutka. Možda sutra. I šta ću onda? Moram što pre da napišem neki redak pre no što nestanem. Da napišem knjigu i da se trkam sa vremenom. Teško, nisam Prust. Ja sam jedna Mina.

Da, nagazna baš. Dojadila mi je ta fora.

Ma sve mi je dojadilo. Užas.