Zašto Jack of all trades?
Zato što se često osećam kao da umem sve i ništa istovremeno; ne umem ništa, ali znam od svega pomalo.
Suštinski me takvo stanje stvari ubija, jer se osećam kao da se svuda pomalo pronalazim, ali ništa nije zapravo moje.
Nisam genijalna u poznavanju jedne stvari, jer me nijedna stvar nije dovoljno držala da se njoj potpuno posvetim i kažem da, ovde pripadam, pronašla sam svoje mesto.
Zašto je čvor sve dublji u utrobi žonglerke?
Zato što se tekst nadovezuje na post O mom čvoru u utrobi žonglerke u kojem govorim malo o cirkusu, malo o svojoj veštini žongliranja, malo o autentičnosti i pripadanju, o povezivanju sa lopticama koje predstavljaju objekat moje discipline...
Od četrnaestog aprila do sada sam u velikoj meri zapostavila vežbanje sa lopticama i treninge iako sam imala prilike i prostora da napredujem ili da barem utvrdim šta sam već naučila.
Nekako sam iz čitavog iskustva kontakta sa cirkusom kao zaključak izvukla da nisam posebno nadarena za žongliranje i da koliko god vežbala najverovatnije neću biti vau.
Prećutno sam odlučila da ću da odustanem i da se sklonim, ali da ću i dalje da budem u blizini da pratim šta se dešava sa cirkusom.
Bila sam prisutna, ali i nisam. Učestvovala sam u ,,organizaciji" tako da budem što manje primećena, ali da ipak uradim nešto što će zaslužiti pažnju. Želela sam da budem duh koji se s vremena na vreme pojavi negde, pa se ljudi sete da postojim ili tako nešto.
Nisam sigurna šta sam tačno radila.
Svakako sam se definitivno povukla iz više razloga, ali sam želela da budem deo grupe makar izdaleka.
Privlačila me je i odbijala ideja da budem deo cirkusa; baš mi je teško da objasnim svoja osećanja, jer sam svesna da se iza njih krije mnogo mojih projekcija i nesigurnosti.
Strah od neuspeha, strah od ljudi, zavist, strah da ne budem povređena, strah od grupa - eto vidite, mnogo strahova, a ulazak u cirkus me je svaki put naterao da se suočim sa sobom.
Svaki put kada odem mi se dogodi nešto o čemu razmišljam naredne tri nedelje - uvek ostavi veliki mentalni trag na mene i pričam sa ljudima satima/danima o stvarima koje su mi se desile.
Baš me izbacuje iz moje zone komfora što me plaši, ali mi se i sviđa, jer vidim potrebu da promenim neke stvari kod sebe.
A jedini način da ih promenim je da izađem iz mehura, a što više izlazaka veće su šanse da će se nešto dogoditi.
Sada je vreme da govorimo o periodu oko dvadeseteg i osmog oktobra što je bio prvi dan radionice koja me je naterala da razmislim koliko ozbiljno shvatam cirkusku umetnost i svoju ulogu u njoj.
Isprva nisam želela da dođem, jer me je uhvatila panika na pomisao da nisam dovoljno spremna, da ne žongliram dovoljno dobro and guess what? Ne, ne žongliram dobro i bilo je žonglera koji su dosta bolji od mene. Pa šta?
Uvek mogu da vežbam da budem bolja, a i nisam bila tamo kako bih se takmičila sa drugima.
Trebalo mi je dugo da samo priznam sebi: da, nije dobro, vežbaj i biće bolje.
Najupečatljiviji trenutak je bio kada smo plesali naglašavajući određene delove tela - ok, sada plešemo i leva ruka je u centru pažnje.
Ja sam tu zatrokirala i nisam se osećala prijatno, ni udobno i samo sam htela da se vežba što pre završi.
Pritom sam taj dan već bila emotivna i iskreno sam se osećala malo poniženo, jer je neko istakao ono čega sam bila svesna, ali nisam sebi naglas rekla, a to je da n i s a m d o v o lj n o v e ž b a l a zbog čega određene stvari tokom radionice nisam mogla adekvatno da uradim.
No, ja tu radim nešto sa rukama i na pola izlazim, jer ne mogu više, ne mogu više da se borim sa mišlju da nisam dovoljno dobra i da mi ne ide. Izlazim napolje, kuliram i dolazi maestro do mene i kaže mi: ajde, idemo unutra; ja kažem: ne, ne mogu, treba mi pauza, i samo što se ne rasplačem; on me onda vuče za rukav i kaže ajde, ajde ova vežba će biti lakša. Ja ga poslušam i stojim pod jednim od reflektora u šatoru i gledam u svetlo da se ne rasplačem dok pokušavam da pratim šta treba da se radi.
Preskačem dane do poslednjeg kada konačno imam priliku da razgovaram sa maestrom i pitam ga u toku razgovora šta misli o meni. On mi kaže da moram da odlučim šta želim da radim - da li želim da budem na sceni ili iza scene, da li je cirkus hobi ili želim profesionalno da se bavim cirkusom.
Postavio mi je nekoliko prostih pitanja kako bi me podstakao da se na svesnom nivou odlučim čime želim da se bavim.
Naravno neću preneti sve detalje razgovora, jer se ne nadam da u čitaocima pronađem odgovor - šta da izaberem?
Više se nadam da će moja razmišljanja rezonovati sa vama i inspirisati vas da podelite sa mnom da li ste ikada stavljeni pred sličan izbor ili kako biste se vi osećali.
Ja se osećam kao da je ovo prilika, prilika da pratim nešto što sam zapravo tražila.
Na blogu je do skoro bio postavljen jedan tekst koji sam obrisala misleći da je previše neodređen i kratak, ali baš u njemu najavljujem događaje o kojima sada govorim. Takođe sam ga obrisala, zato što me je iskreno malo sramota koliko sam naivna...
24. oktobar
,,Način gledanja na stvari vam menja ceo svet, a meni, ne znam da li je i vama sada to potrebno, je potrebno da verujem u svet u kojem nisam sputana zbog društvenog i finansijskog statusa. Potrebno mi je da verujem da nešto mogu da uradim, da će se naći makar jedna osoba koja će imati vere u moj entuzijazam i moje ideje.
Strpljivo tražim tog jednog čoveka da me konačno ugleda...
Osećam potrebu da me neko prosto vidi, da vidi šta sam sve radila, da uoči moj trud, da me primeti i da bude ponosan na mene i pomisli gde sam bila dosad.
Razgovarala sam sa mnogo ljudi o našoj potrebi da budemo primećeni a da se ne guramo u prve redove - ne želim da se ističem, ali želim da budem primećena, zato što imam svetu da pružim svašta, zato što želim da pokažem šta mogu.
Ne želim da naglasim sebe, želim da neko vidi šta umem, da me uzme pod svoje i kaže dođi da naučiš još.
Gde su ti ljudi? Kako da ih nađem? Kako da oni nađu mene?
Ne znam.
Pitanje je da li ćemo se ikada naći, ali potrebno mi je da verujem da hoćemo, da ovi ljudi postoje, jer ako ne verujem onda se zasigurno neće pojaviti.
Verom barem ostavljam prostora da se pojave niotkuda."
Šta ako je mene neko pronašao?
Možda je vreme da krenem u jednom pravcu, da se usudim na dugačak i posvećen put od šest ili osam godina kako bih se profesionalno bavila cirkusom, a možda je sve ovo jedan veliki trip koji se nije nigde dogodio osim u mojoj glavi.
Ko zna?
Коментари
Постави коментар