#Let's talk

Nailazim na mnogo videa tipa „programeri Spotifaja već mesecima nisu napisali nijedan kod, umesto njih to radi AI“ ili IT milioner napravio program koji ljudima krade podatke/skida odeću/skenira mejlove/zagađuje planetu itd. I zapitala sam se: kako je ljudima u Srbiji koji se trenutno bave programiranjem?   Da li su znali koliko je sada politika veoma veoma relevantna u njihovoj branši? Ranije možda nije bila toliko, ali sada definitivno jeste. Opasnost loše promišljenih trendova. Poznajem mnogo ljudi koji su upisali IT smer ovaj ili onaj zbog novca i karijernog uspeha. Godinama je upisivanje bilo kog smera povezanim sa kompjuterima bilo najpopularniji izbor za sve srednjoškolce. Čak su u Gimnazijama počeli da otvaraju informatička odeljenja (dok je u filološkim odeljenjima van Beograda broj učenika bio sve manji). Roditelji su govorili deci da je bitno da dobro zarađuju, a da para u informatici ima na pretek. Poneki su terali decu da upišu bilo šta vezano za kompjutere...

       Radila sam na mestu gde sam beskrupulozno koristila AI.

       Bila sam u knjižari sa namerom da sebi kupim knjige. Tek što sam dobila platu, a znala sam da ću je brzo potrošiti, stoga sam želela da sebi priuštim nešto čega ću se kasnije sećati kao poklona.  Od Mine za Minu – od te i te plate, kupljeno tad, radeći ovaj ili onaj posao.

   Hvala što slušate radio Paradajz. Pospana sam. Zašto se ne družimo? Ma sve je u redu. Zatvaram oči. Naslanjam glavu na jastuk. Jednom kada se probudim biće mi bolje. Ali u čemu je problem? Stiže me san. Samo malo da dremnem. Tehno bit. Go to sleep.

Umesto da pokušam da se dopisujem sa AI-om mogu samo da pokušam da se oduprem svojoj adikciji da dobijem "brzo rešenje" za problem. Pretpostavljam da moj blog može biti mesto gde ću probati da se borim da ne pričam sa jezičkim modelom kako bismo izanalizirali moj problem. 

Shvatila sam da ponekad nemam šta da radim na poslu – umesto toga bih mogla da pišem blog. Danas sam išla vozom u pokušaju da sebi uštedim živce dok putujem svaki dan iz Ralje u Beograd. Treba mi dva sata da dođem na posao, kako god da okreneš. Ako se pitate odakle ja u Ralji – wellp mislim da sam već rekla da sam se preselila. I malo je teško ukombinovati sve, a pritom radim jedan i po posao za sada. Uskoro će postati dva posla. Često sam umorna i nemam mentalne snage da sednem da pišem. Nemam snage da se potrudim da pišem. Volela bih da promenim okolinu. Umaraju me ljudi. Pogotovo u autobusu – pričaju, žvaćkaju hranu ili žvake, slušaju naglas rilsove na instagramu, smrde, sedaju pored tebe iako je autobus poluprazan. Zabavno, zar ne? Osim što svaki dan putujem ukupno četiri sata, a imam praksu od četiri sata, i uklapam još jedan mali poslić, treba da imam i život. Shvatila sam da sam na blogu krenula da se plašim da pišem istinu, jer je postalo pitanje koliko istine smem da k...