,,Ludo-luda, mlada si, devojko" ili o čarima devojaštva u Beogradu

Treba da idemo u Novi Sad! Treba da idemo da reklamiramo vašu muziku, jer će ljudi osetiti našu iskrenost i dobrotu. Osetiće naše prisustvo.
- 6. mart

Planirali smo da odemo u sredu, ali smo odlazak pomerili za četvrtak. Stajali smo na trgu, poklonili smo tri i po kile kivija. Prilazile su nam devojčice, bake i deke, stariji muškarci, žene, srednjoškolci.

 Bilo mi je drago što sam skupila hrabrosti da stojim na trgu i držim znak, pa i da razgovaram sa ljudima. Stajala sam na trgu, na suncu, uzdignute glave pokušavajući da procenim ko će nam prići. I nije bilo pravila.

Poneki bi klimnuli glavom ili se nasmejali, a neki bi čak poluglasno odgovorili na naš znak. Ali malo ko je mogao znati da se na našu hrabru devojku koja je držala znak isto to jutro izdrao jedan stariji muškarac.

„ALO, ti dečko, ućuti više, pričaš otkako sam ušao u autobus“ viknuo je namrgođeno.

Rekla sam mu da je nevaspitan i pitala sam ga zašto misli da može bilo kome da se obraća na taj način. On se potom štrecnuo i povremeno se pravio da ustaje tokom naše prepirke, dajući znakove neurotičnosti i želje za tučom u autobusu punom nervoznih ljudi.

 Ja sam nastavljala da mu odgovaram, jer me nije zanimalo koliko opasan može biti, barem ne u trenutku.

Želela sam da pokaže poštovanje i da mu pokažem kako se ne plašim da mu odgovorim.

Čim sam krenula da pričam, počela sam da se tresem od straha, zato što sam shvatila da može da ustane i da me udari tako da se onesvestim. Bio je muškarac, verovatno jači od mene.

Oduvek sam se plašila tuča. Plašila sam se da bi neko mogao da me udari.

U autobusu je srećom neki drugi muškarac tokom svađe ustao i blokirao nasilniku mogućnost da zapravo ustane, rekavši mu da iskulira. Nisam mu videla lice, ali shvatila sam da treba da ga pratim i da deeskaliram situaciju. Izašli smo iz prevoza.

I baš taj čovek koji se na mene izdrao u autobusu, danas verovatno hoda slobodno ulicom. Možda kod kuće bije ženu i decu. Možda on misli da je gazda i šta tu neka žena ima da mu priča kako će on sa nekim da razgovara. Možda je sasvim sišao sa uma.

Ono što iz svih prethodnih možda znam jeste da takav jedan čovek hoda ovim gradom slobodno misleći da ne postoji ništa pogrešno u vezi njega ili njegovih uverenja. Verovatno misli da sam ja problem.

U autobusu često srećem ljude koji me teraju da se zapitam šta tačno psihijatri u ovoj zemlji rade? Zašto ovi ljudi nisu smešteni u mentalnim ustanovama?

Strah me je da budem blizu njih.

I u 90% slučajeva su muškarci.

U polu-praznom autobusu do mene seda verovatno tridesetpetogodišnjak sa žičanim slušalicama i ciglicom. S vremena na vreme počinje da priča sam sa sobom nerazgovetne reči. Gleda me čudno. Izdržavam nekako da sedim pored njega čitavih pola sata. Molim se da ustane, da me ostavi, da ode. Ispitujem, u sebi naravno, zašto je morao da sedne pored mene. Izaziva mi anksioznost. I konačno skupljam snage da ustanem.

I stvarno se pitam dokle?

Da li je ikako moguće da u Beogradu zaobiđem ljude, poput onog čoveka, opasne po druge?

Mada, ne mora neko da me fizički napadne da bih se osetila nebezbedno.

Dovoljno je da me gleda, pažljivo posmatra recimo broj mog autobusa, boju i veličinu patika pretpostavljajući njihovu cenu, crte mog lica, kao i moj miris.

I ne bih imala načina da znam da neko to radi.

Pri odlasku u Novi Sad svi vozovi su kasnili barem pola sata, kao i u povratku. Vreme je bilo pomereno za pola sata.

Gustave Courbet - Jo, the Beautiful Irishwoman