Umesto da pokušam da se dopisujem sa AI-om mogu samo da pokušam da se oduprem svojoj adikciji da dobijem "brzo rešenje" za problem. Pretpostavljam da moj blog može biti mesto gde ću probati da se borim da ne pričam sa jezičkim modelom kako bismo izanalizirali moj problem. 

Shvatila sam da ponekad nemam šta da radim na poslu – umesto toga bih mogla da pišem blog. Danas sam išla vozom u pokušaju da sebi uštedim živce dok putujem svaki dan iz Ralje u Beograd. Treba mi dva sata da dođem na posao, kako god da okreneš. Ako se pitate odakle ja u Ralji – wellp mislim da sam već rekla da sam se preselila. I malo je teško ukombinovati sve, a pritom radim jedan i po posao za sada. Uskoro će postati dva posla. Često sam umorna i nemam mentalne snage da sednem da pišem. Nemam snage da se potrudim da pišem. Volela bih da promenim okolinu. Umaraju me ljudi. Pogotovo u autobusu – pričaju, žvaćkaju hranu ili žvake, slušaju naglas rilsove na instagramu, smrde, sedaju pored tebe iako je autobus poluprazan. Zabavno, zar ne? Osim što svaki dan putujem ukupno četiri sata, a imam praksu od četiri sata, i uklapam još jedan mali poslić, treba da imam i život. Shvatila sam da sam na blogu krenula da se plašim da pišem istinu, jer je postalo pitanje koliko istine smem da k...

     Dva meseca nisam ni reči napisala za blog - nije bilo dobrog razloga zašto nisam, samo sam stalno bila okupirana nečim - praksom u firmi, seljenjem ili putovanjem. Uvek je bilo prečih stvari. 

Kako je toplo, pomisli Nale za sebe gledajući svoju crnu majicu natopljenu znojem i stomak koji je malo virio. Kakav užas!

Čitaoci mininogminibloga ima lepih vesti za vas - objavljen je moj tekst o Doroti Maslovskoj na Nova.rs - evo linka:  Dorota Maslovska na Krokodilu: Reći da nešto ne može da se uradi me je provociralo da stvaram U okviru 17. izdanja festivala Krokodil pod nazivom „Under pressure“ 29. juna prevoditeljka Jelena Jović je razgovarala sa poljskom spisateljicom Dorotom Maslovskom o njenom stvaralaštvu, poljskoj kulturi i društvu. Piše: Krokodilova novinarka na dan Mina Dimitrijević Jelena Jović je profesorka poljskog jezika na Filološkom fakultetu i prevodilac sa poljskog na srpski. Prva Dorotina knjiga koju je prevela 2018. godine bila je „Drugi ljudi“, a trenutno prevodi još jedan roman čiji će naslov biti „Kraljica baca peglu“. Prvi kontakt sa delom poljske spisateljice desio se mnogo ranije, zahvaljujući romanu „Belo-crveno“ koji je u Srbiji objavljen 2006. godine. Ukratko predstavivši Maslovsku, Jelena je pokrenula temu Dorotine muzičke karijere, njenog alter-ega Mister D. i kasnije...

  05:37 Glavobolja. Spremam sebi keks i mleko nakon nekoliko sati sna dok se srce nemirno pomiče u mojim grudima. Teško mi je.  Rekli su mi da pišem esejistički, kao da pišem sastave iz srednje škole. Kao da nijednu knjigu iz savremene književnosti nisam pročitala.  Da imam još mnogo da radim pre nego što budem mogla da pišem.  Sada bi rekli da je trebalo detaljnije da opišem kako to moje srce bije u grudima, da dam živu metaforu, da vam približim kako se osećam.  „Žao mi je što moram ovo da ti kažem, ali...“ je bio jedan od lepših pokušaja da se kaže kako mi treba još vežbe i kako ima milion stvari da se popravi, pa nema ni svrhe da neko drugi popravlja moj tekst.  Nisam mislila da je stanje toliko loše.  Iskreno... imala sam želju da njih, moje dorbonamerne kritičare oteram u kurac.  Da im kažem da sjašu sa mene i da me puste da mislim da je makar jedna stvar koju sam stvorila dobra. Želela sam da u nepoznanici – pisanju priče – pronađem udobni ...

Umorna od vrućine i predavanja krećem se od Brankovog mosta ka Studentskom trgu.  Usput zastajem, zato što nailazim na dve žene obučene u bele uniforme sa crvenom mrljicom oko grudnog koša. Ispred njih postavljen plakat - šta ti želiš? (uz objašnjenje kako treba da dođeš do megafona i kažeš šta to želiš).  Mogla bih da priđem, ali šta želim?  Stojim sigurno pet minuta, drugi ljudi prilaze da kažu svoje želje i dobiju lizalice. Kad okolo dve žene od kojih jedna uvek ustane nakon nečijeg govora vidim tekst ,,DIŽI REVOLUCIJU U SVOJA ČETIRI ZIDA". Takođe, nije da su baš dobili lizalice. Deo je nastupa da ti jedna od dve žene gurne lizalicu u usta čim kažeš šta želiš i da ona priđe megafonu kako bi rekla, pogodite šta? Diži revoluciju u svoja četiri zida!  Jedna devojčica kaže: ,,Želim jeftinije trešnje!"  Saosećam.  Trešnje su preskupe, a omiljeno su mi voće. Još uvek ih nijednom nisam probala, zato što pola kila košta oko sedamsto/osamsto dinara. Mogu da zamis...

  O KRALJICI, ŽRTVAMA I CRVENIM NOKTIMA Ponekad moramo da budemo hrabre čak iako smo sasvim preplašene i izgubljene.  Ponekad mora da izgleda kao da znamo šta radimo - da svaki naš pokret bude jedan stav. Ja svoju hrabrost (kada je nemam) tražim u držanju, kosi, šminci, lakiranim noktima, jer sve dok imam dostojanstvo lepote svet može da gori.  Možda je takva hrabrost lažna, zato što predstavlja krhku fasadu, ali lažni sinonimi su i dalje sinonimi.  Kada je pre dve i po, tri godine jedan dečko raskinuo sa mnom, trebalo je da se nađemo povodom njegovog rođendana. Već sam mu kupila poklon i pripremila iznenađenje, tako da smo se nalazili i zato, ali i zato što je trebalo uživo razgovorati o raskidu (pošto se sve odvilo preko poruka nedelju dana ranije (valjda)).  Pre nego što smo se našli trčala sam sa majkom po Beogradu da obavimo neke stvari i na kraju su na red došli nokti - zakazala sam izlivanje noktiju sat, dva pre polaska autobusa.  Bili su jarko crven...

  „I, zaista, mi i nemamo druge mere za istinu i razumnost, nego samo uobičajena mišljenja i navike onoga mesta gde smo se rodili: mi mislimo da je samo tu kod nas, i nigde na drugom mestu, savršena vladavina, najbolja religija i najbolji moral.“ Mišel de Montenj, Kanibali U Kinoteci je u okviru 18. Beldocs festivala predstavljen „Zov sirena“ - polu-fiktivno, polu-dokumentarno delo čije su autorke Miri Ian Gossing i Lian Sieckmann tematizovale neobičnu grupu ljudi „Merfolk“ čija se predvodnica Una identifikuje kao hibrid čoveka i sirene. Prvi deo filma je priča o Uni i mistifikovanju njene ljudskosti. Gledaoci upoznaju mitsko biće bačeno u okove telesnosti koje želi da drugima prenese mudrost sirena stečenu kroz vizije i meditacije u cilju ponovnog suživota sirena sa ljudima. Vremenom Una uspeva da nađe grupu čije su vrednosti jednake njenim, a gledaoci odmah zatim uplivavaju u dokumentarnost. Ponaosob se predstavljaju članovi grupe „Merfolk“, ukratko predstavljaju svoje ž...

Dogodilo se nešto što me je iznenadilo. Osećanja su pomešana. Olakšanje zbog ostvarene pravde - moje unutrašnje misli i duboko zakopana usamljenost i bes su opravdani. Nisam se više krivila, niti preispitivala kutke svog bića. Bila sam tužna i sećala sam se prošlosti bez trunke ljutine prema budućnosti. Bez strepnje da ću sve izgubiti. Bez svakodnevne melanholije.  Slušala sam muziku i pevala.  Iz sveg glasa.  Sama u sobi, na krevetu. Sa zracima sunca.  Pevala sam kao da su pesme moje. Reči su čekale da naiđe dobra prilika da istrče van. Mada su bile veoma strpljive. Verovale su da ću ih kad-tad pronaći.  Setila sam se kada sam ih prvi put čula.  Kako samo moje srce drhti dok prepoznaje pesmu. Treperi više nego kada sam je otkrila, više nego u trenucima najveće sreće, jer je ovo bilo nešto sasvim drugo.  ... Skinula sam okove, pronašla snagu. U ime Slobode sam pevala. Nisam više zarobljena.  Glas je igrao umesto mog tela. Žice su bile lake ruke št...

 U  čajdžinici (dala sam otkaz, tako da su to novosti), dva, tri meseca posle mene pojavila se nova koleginica Tamara. Brzo smo se skontale, družimo se i long story short videle smo se skoro. Pitala sam je šta je prvo pomislila o meni kada me je videla, odgovor: da sam ranjena.     To se nisam nado. Rekla je da je mislila da sam ranjena. Čudna pomisao.      Mada b ila je u pravu, zato što je moj inicijalni poriv da se zaposlim pored novca bila potreba da izgubim glavu u nečemu kako bih skrenula sebi misli, pa, sa sebe i sa problema.      Nisam želela da razmišljam o svojoj usamljenosti, o bolesti, smrti, propalim prijateljstvima, o budućnosti, želela sam fizički rad i umor. Zato sam na početku svog zaposlenja sve što pronađem čistila.       Oh, mogu da čučim na kolenima sat vremena i da detaljno ribam pod, čađav od ko zna čega i lepljiv od godinu dana starih ostataka sirupa.      "I volunteer as a tribu...

  Dragi čitaoci, predstavljam drugi tekst objavljen na Kompasu, u okviru kolumne ,,Lični kompas".  Uživajte! Dokumentarni film i Srbija? Festival dokumentarnog filma? Maloj Mini je tako nešto zvučalo nespojivo, jer su jedini dokumentarci koje je gledala bili emitovani na National Geographic-u, pretežno o divljim životinjama i na History Channel-u o Prvom svetskom ratu ili Egipćanima. Bila sam sigurna da ih prave samo uglađeni Englezi za običnu raju koja želi da uđe u posvećene krugove zabranjenog znanja. Podkast „Agelast“ i epizoda „Mila Turajlić: diptih Nestvarnosti i Filmske gerile, Stevan Labudović, Alžirski rat“ su mi pokazali da nisam bila u pravu. Pomislila sam da dokumentarni filmovi mogu biti zanimljiviji od činjeničnog izveštavanja i da predstavljaju umetnost za sebe. U moru jednih te istih filmova prisutnih na našoj sceni, činilo mi se da za filmofile najveće mogućnosti postoje u snimanju i montiranju dokumentarca.  O Mili i njenoj majki, Srbijanki Turajlić ništ...

Ukoliko ti treba pomoć da se snađeš na blogu, pročitaj ovaj tekst i osloni se na mene sad ti!

  She was a warrior with a big heart Who fought against the rays of light With fire warmer then the holy Sun And the invisible weapon of virtue gifted to her by God.  Her movements - wind like. tender and strong, Pulling every tea tree in Anxi from its' root.  Her hands Light as bamboo holding a heavy sword ready to slay the malevolent.  Her rigtheous mind which never allowed her to forget the reason behind choosing war.  Defeating evil and bethroting the good to all who believed in her.