#Let's talk

 Juče sam gledala Felinija, koga nisam mogla da se nakanim da gledam neko duže vreme, jer sam upala u period negledanja filmova uopšte. Bilo mi je teško da sednem sama i izdvojim dva sata kako bih odgledala nešto što zahteva punu pažnju od mene. Zato sam film pogledala sa drugaricom koja za ispit ima nekih tridesetak filmova da odgleda, među kojima je i ovaj. Apsolutno mi je pet puta lakše palo da gledam nešto u društvu i bilo je zabavno gledati koliko smo svi bili zbunjeni, a i umorni. Ok, ideja je da ja prokomentarišem delove koji su mi se dopali, pa ćemo videti šta će biti. Pozivam ljude koji čitaju blog da ostavljaju komentare i da možda započnemo neku zanimljivu konverzaciju... Osam i po  polaže na vašu koncentraciju i moć zapažanja detalja. Sigurna sam i da računa na to da nećete uhvatiti svaku sitnicu, jer ima previše stvari koje treba opaziti za ne tako dugo trajanje. Možda se dva i po sata čini kao mnogo, ali vreme brzo prolazi u filmu koji ima mnogo ideja da iskaže. ...

Ружо што се црвениш на ветру, не гони ми сузе на образе горче него трње којим раниш своје прсте. Не отварај красту вековима стару, не откидај са ње мртву кожу која никако да спадне.   Ту су раније биле руке живе и топле, ко пламен свеће који помно пратим док слушам о вечном животу. Ту су раније биле речи трајне и јаке, ко хладноћа што леди ноге док чекам да те однесу.   Ружо, опседа ме твоја црвен и латице заломљене, и пауци што се крију у њима тражећи склониште од човека који хоће да их нема више, коме смрти никад превише, који није навико да гледа наниже осим када понеки цвет увене.   Ружо моја, остани увек иста, у мом сећању буди чиста ко јутарња роса што те целива, ко сунце што те милује, ко небо што се у теби огледа.   Цвете мој, немој да венеш. Место тебе нека други мре, јер си ти једној башти читав свет.   Не предај се ружо, још ми требаш док не научим да надоле гледам, док не уочим земљу где си закопана, јер тебе, ружо, а и мене скоро сасвим неста. Mar...

Kako ući u svet umetnosti u Srbiji? Pitaju se zainteresovani kandidati, verovatno često. Odgovor naravno nije jednostavan. Istina je da vam je potreban status, da su vam potrebne veze, da je potrebno da budete prepredeni, čak i manipulativni kako biste opstali u vodama u kojim niko ne pliva pošteno. Pravila igre nisu ista za sve, a ljudi na početku ne znaju, zato što im niko ne govori šta se očekuje od igrača na prvom nivou. Takođe, igra je muška, tako da ako ste žena srećno vam bilo da imate više različitih predstava na jednoj sceni ili ne daj bože više njih. Ali čekajte da mi uopšte dođemo do pozornice. Polako... Ako ste radnička klasa imate u startu manje šanse da se bavite umetnošću, zato što direktan profit i zarada od nje ne postoji. Što bi značilo mnogo mučenja za koje očiglednog rezultata neće biti. Mislim da se čak i sami studenti humanistike pitaju koji je smisao studiranja kada ih posle njih čeka toliko prepreka. Nema novca, znači nema ni recimo odeće koja je, iz nekog razlo...

Danas sam otišla sam na neku izložbu koja mi nije bila zabavna i nadala sam se da će se tu pomenuti makar nešto o volontiranju na koje ciljam, ali ništa od toga. Shvatila sam da nema potrebe da ostanem do kraja izložbe i odlučila sam da probam da zamolim čoveka koji prodaje karte u Ateljeu da me pusti da makar stojim na večerašnjem izvođenju Fausta.  On: ,,Žao mi je, ali fizički nemam gde da vas smestim blabla..."  Ja: ,,Da li postoji neko koga mogu da pitam možda?" sa slatkim okicama On: ,,Žao mi je, ali ne, nemate koga //neke reči//" Ja: ,,U redu." Izlazim iz pozorišta još više smorena, jer su mi još jedna vrata zatvorena. Mislim kako bih mogla da odem do menze u Đušinoj, ali shvatam da nisam ponela žeton. Dobro, mogu bez žetona možda će me pustiti. Ne, ne bih da se cimam i da im objašnjavam kako sam zaboravila da ponesem...Samo ću da kupim nešto. Kupujem kiflice i produžim do Botaničke bašte. Često kad se vozim do fakulteta gledam u Botaničku baštu i bude mi kriv...

Ne znam da li ste ikada čuli za crtani Summer Camp Island koji se emitovao na Carton Network-u, a izgleda i na Boomerang-u što nisam znala, ali dobro. Crtani je predviđen za decu, ali svako može da se poveže sa pričom. Glavna fabula prati grupu klinaca koja odlazi na magični letnji kamp i to vam je otprilike sve što je potrebno da znate. Setila sam se jedne epizode o kojoj bih htela malo da pričam, tako da * SPOILER ALERT* ( epizoda traje deset minuta ) ; u pitanju je deseta epizoda treće sezone ,,The Sherbet Scoop" u kojoj Lusi gleda kako nekoliko junaka odaje počast jetiju, za koga ona misli da je preminuo, tako što pričaju priče koje ih podsećaju na njega. Kada neko ispriča priču, on mora da baci jedan predmet koji je taj Jeti posedovao u vatru, da bi se stvorio oblak koji će im nekada kasnije doneti snega. Kada svi kažu po nešto, Lusi se javlja kao dobrovoljac da ispriča izmišljenu anegdotu. Svi se pomalo čude, priča prolazi traljavo, ali je na kraju prihvaćena. Ipak, isposta...

  18. 01. 2024.   ,,У уздасима мојима се роје звуци скрушености који Смрт зову свуда, без спокоја; њој се све жеље окренуше моје од кад госпа моја постаде жртва њезине грубости, али силина њезине љупкости, одлазећи из нашега вида, духовне поста лепоте лик прави што с неба без прекида љубављу сија, њом анђеле здрави, а њихов јој се дух узвишен, танан, диви, њен видећ тако нежно саткан" - Данте, Нови живот (превод Коље Мићевића), XXXIII

 Sedim sa dečkom u restoranu, pričamo o našem odnosu prema besu i osveti, ulazimo u baaaš duboke spike. Odjednom on kaže: ,,Koliko nam se razgovor promenio samo zato što sedimo ovde. Svaki dan se viđamo i pričamo, ali je priča mnogo drugačija u poređenju sa svakodnevnom." (baš sam slobodno parafrazirala šta je rekao, ali to je otprilike to). Kada on primeti promenu, ja registrujem koliko ona ima veze sa prostorom u kom se nalazimo.  Svaka prostorija vuče određenu atmosferu sa sobom koja želi da nametne asocijacije; iza kafića čija je tematska biljka lavanda ideja jeste da se u njemu osećate opušteno i prijatno, zato što lavanda često predstavlja biljku čiji miris uspavljuje, a boja smiruje - samim tim se u nama stvaraju opuštena osećanja. Građenje atmosfere može ići do detalja kao što je postavljanje ljubičastih čajnika i polica, belih stolica i čega već.  Svi elementi u jednom prostoru utiču na naše raspoloženje iako ih ne obuhvatamo sasvim kada uđemo u kafić, restoran i...

Mukotrpno čitajuči Rat i mir kako bih spremila ispit naišla sam na scenu u salonu Žili Drubecke kada se uvodi veto na francuske reči - ko ne upotrebi ruski izraz ili reč plaća određenu sumu. Otprilike kao igra u kojoj svaka francuska reč košta onog ko ju je izgovorio pet rubalja. Šta nam ova igrica kaže? Da se definitivno drugi jezik koristio previše, ali u romanu on postaje omražen u trenutku kada je Napoleon veoma blizu Moskve. Zamislite ratno stanje koje podrazumeva fizičku ugroženost, ali i opasnost ruskog identiteta koji je uveliko i već neko vreme izložen stranom uticaju, koji je 1812. otelotvoren u francuskim vojnicima. Em im napadaju zemlju i ljude, em im napadaju jezik i duh. Potpuno je razumljivo zašto je nepoželjno koristiti francuski. Ne brinite, neću ceo tekst da pišem o Tolstojevom romanu iako bih mogla, jer mi je on jedan od omiljenijih pisaca. Ipak, fokus nam je upravo na igri, u kojoj Žili definitivno gubi, jer koristi najviše francuskih reči, ali i na paralelnoj situ...

 Kad sam bila manja, sećam se da sam išla u osnovnu školu, bila sam napolju sa drugaricama i jedna starija devojka me je pitala: ,,Zašto uvlačiš stomak?" Ja sam se toliko začudila i bilo me je sramota, jer sam mislila - otkud ona zna da ja to radim - misleći da je uvlačenje stomaka tajna koju sam otkrila i koju niko osim mene ne zna. Izgleda da su i drugi znali :) U trenutku kada pišem i dalje uvlačim stomak skoro konstantno. Nekad nisam sigurna kako mi stomak zapravo izgleda, jer je radnja postala nesvesna, stvar navike. Osim voljnog izbijanja vazduha da mi stomak izgleda manje, druga tehnika mi je bila da kad god negde sednem da ili stavim jastuk preko stomaka ili prekrijem rukama moje masno tkivce, jer ljudi ne smeju da primete da sam ja debeljuškasta - nisam želela da im dam povoda da komentarišu moj izgled na bilo koji način. Ali ljudima ne treba dobar razlog da pričaju, nije im potrebno baš ništa osim dobre volje. Na razmišljanje o težini, stomacima, kompleksima me, osim mog...

Pogodite šta? Pričala sam sa cimerkom i skontale smo da je ostajanje u situacijama u kojima bismo radije otišle potencijalno zajedničko iskustvo devojaka, pogotovo u romantičnim odnosima. Definitivno je ljudsko iskustvo pre svega, ali ja želim da pričam u ime žena.  Dešavalo mi se više puta: 1. da osvestim u sebi da ne želim da budem ovde i da razmišljam kako da odem - i sa prijateljima, ali češće sa muškarcima 2. da kažem ne, ali da se ono ne poštuje i da se ljudi prosto prave da pričamo na grčkom gde ne znači da 3. da na početku vidim kako ovo neće ići i naslućuje se nesrećan kraj, ali ajde. Svaki momenat od nabrojanih označava vreme kada bi stvarno valjalo da se udaljimo iz odnosa, ali to ne radimo. Zašto? Hajde da uzmemo u obzir prvo našu okolinu - cimerka kaže da nam se uvek govori da možemo da odemo. Da li to bili roditelji ili ko god nije važno, slažem se sa njom da je otići uvek opcija i da uvek imamo izbor. Takođe, svaki normalan roditelj će reći - pobogu dete, samo bež...

 Danas sam pričala sa jednim drugom koji mi je rekao da neko vreme ima nesanicu - legne da spava, mozak mu se budi, nadolaze mu misli i razmišlja o stvarima. Pitala sam ga: ,,Zašto preko dana ne bi razmišljao o sebi, tako da bi noću mogao da spavaš?". Na šta mi je on rekao da preko dana nema vremena. I ne osuđujem ga, jer ko danas ima vremena da razmišlja o sebi kada se tokom dana dešava milion stvari na telefonu i uživo? Stvarni život zahteva praktično razmišljanje o vremenu kad negde treba da krenem, o oblačenju, pranju zuba, obavezama; a kao neko ko nije iz Beograda, svesna sam da u glavnom gradu za sve treba barem još dodatnih pola sata. Dok trepneš prođe ti dan i nisi baš siguran šta si danas postigao. Kući mi je potrebno mnogo manje energije.  No, pored mehanizama koje obavljamo svaki dan, tu je i život na telefonu - društvene mreže koje otprilike ubijaju ostatak mentalne energije, pa mi tako stvarno ne preostaje ništa nego da mesečarim :) Kako u uslovima modernog života...