Volim kada započnem nov blog i nisam sigurna koji je najbolji način da uđem u neodređenu temu koju ću načeti. Svakako želim da počnem time što ću vas obavestiti da sam bolesna i da mi je period od kada sam odlučila da blog postane javan bio baš uznemirujuć. Mislila sam koliko će me ljudi osuđivati i zamišljala kako me pronalaze neki sa kojima sam davno izgubila kontakt, koji me možda ne vole toliko, koji žele da mi se smeju.  Ali uprkos svemu, pisaću dokle god mogu, jer sam shvatila da je pisanje moj spas. Kada se osećam da ništa drugo ne mogu i da nisam sposobna ni za šta, uvek mogu da sednem i da pišem o čemu god - kako se osećam, o čemu razmišljam, šta sam videla..  Često se pitam da li sam istinski sposobna da stvorim nešto autentično, nešto svoje. Da li postoji predmet koji me zapravo zanima? Da li ja imam da kažem bilo šta? Da li je važno to što želim da kažem? Šta god da je odgovor, bude mi malo lakše kada pogledam blog, jer imam nešto konkretno za šta mogu da se uhvati...

Sedim u kafiću, te pravim vremena da napišem tekst o šutkama.  Malo sam se iznervirala što mi se desilo da se nađem na sredini podijuma u nasumičnom trenutku početka gurke, pa me je bes inspirisao da napišem svoje mišljenje nakon prvog iskustva šutke, pročitanih detalja na netu i razgovora sa prijateljima. Prema nepoznatim izvorima, saznajemo da je trend šutki (mosh pit) počeo na metal svirkama osamdesetih. Vremenom se proširio i na ostale žanrove, a pravila za učestvovanje su manje više ostala ista - formira se krug ljudi u sredini koji postaju loptice skočice i zaleću se u sredinu, pa odbijaju nazad i tako dok ne prođe energija. Pronašla sam neki kratak članak o šutkama, koji liči na tekstove iz udžbenika za engleski, i koji pokušava da postavi tezu da ovaj način igranja služi za povezivanje među ljudima tj. da ima psihologije iza šutki. Mislim da sam u jednom ranijem postu pomenula da smo na jednoj radionici imali vežbu gde jedna osoba stane u centar, pa je drugi oko nje guraju ...

Gde vi živite? Možda bolje, odakle ste? Ja sam iz mesta koje ima oko sedamdeset hiljada stanovnika u kome su ljudi u sličnom, zaleđenom stanju kao i grad. Ipak, nisam bila svesna koliko svako malo i nesrećno mesto liči jedno na drugo sve dok nisam vikend provela u gradu otprilike sličnog mentaliteta kao i moj gradić.  Kako bih ilustrovala na šta mislim sjajan je trenutak da spomenem društvo koje sam imala kući, jer sam dugo želela da pričam o nečemu što me bocka.  Oduvek sam imala problem da se uklopim i prilagodim, da li iz inata, da li samo onako ili zato što se zapravo nisam pronalazila nigde, ne znam. Činjenica je da se ni sa jednim čovekom, a ni sa čovečicom nisam osećala kao svoj na svome.  Takođe nisam znala šta znači biti svoj i verujem da su moji pokušaji sunđerastog i beskičmenjačkog ponašanja doprineli mom susretanju sa prijateljima koji mi nisu bili iskreni prijatelji.  Ne mislim da je njihova krivica neiskrenost, mislim da je moja odgovornost bila da kaž...

Pošto se Beovizija ili Pesmica za evroviziju skoro završila, a već milioniti put slušam Zejnu i Konstraktu, možda ne bi bilo loše da podelim šta se u poslednje vreme pušta na repeat. Pretpostavljam da lista neće biti preduga, ali videćemo. I da, ako niste znali (khm khm), početkom februara sam sa vama podelila listu pesama koje sam najviše slušala u januaru. Možda muzički pregled postane redovna kolumna, ko će ga znati. Pa da krenemo. 10 poena ide... Šalim se, nećemo ovde da ocenjujemo. Imam traume od žirija na Evroviziji, tako da redosled neće imati veze sa kvalitetom. Niti sam ja stručnjak za muziku, pa da pričam šta valja, šta ne valja. E sad stvarno: 1. Bratz: Rock Angelz: Who I am Prisetile smo se cimerka i ja uvodne špice za Bratz, pa me je malo uhvatila nostalgija i terala sam dečka da skine igricu Bratz: Rock Angelz (ko nije igrao, odmah da je skine na old games download). Kada se pokrene igrica ide muzika, i dok ste u meniju ide pesmica "Who I am". Pank popić iz dveh...

Na predavanju iz engleskog smo pričali o brzoj modi, što mi je definitivno bolna tačka i evo zašto. Jednom sam sa mamom ušla u Zaru i gledale smo onako šta ima.  Nije bilo moguće ne zamišljati slike radničkih ruku koje su napravile bluzu ili majicu koja mi se sviđa. Sam prizor istrošenih, bolnih ruku koje su otupele od bola i ukočenosti mi je dovoljan da me podseti da mi se ipak ne dopada toliko bilo koji komad odeće iz radnji poput ove.  Kada pričamo o ,,radničkim rukama" prisetim se vremena kada sam radila kao prodavačica. Jedan dan je u prodavnicu ušao Glovo čikica kome su prsti bili pomodreli, a ruke su mu se tresle od hladnoće. Imao je rukavice sa otvorenim prstima. Čitavu smenu sam mislila kako je njemu hladno, kako ne može da se ugreje. Je l' ste ikada upoznali beskućnika koji je stalno bio kod Vukovog spomenika?  Često je pričao o Diogenu, Tesli i Putinu. Ne viđam ga više u okolini, ali mi je jednom prilikom rekao da se plaši da ne umre od hladnoće.  Rastali ...