Trčati, hodati, leteti

   Hajde sa mnom na trčanje. Biće zabavno, obećavam!

 Odlazim na trčanje.

 Kada osetim naviranje misli, trčim brže.

Trčim brže od svojih misli.

Moram da dokažem da sam sposobna da prevaziđem te glupe, bezvredne misli. Neću da zastanem.

Možda gubim dah, ali trčim radi dokaza. Imam nešto sebi da dokažem.

Ne osećam noge. Svako podizanje kolena postaje let. Toliko brzo trčim da sustižem automobile.

Čujem svaki zvuk. Dahom ih nadjačavam.

Čujem samo sebe. Trčim. Dah – dah – dva – dva. Dd – d – d. Dd – d – d.

Ponavljam ritam dok ispred sebe vidim izvitoperene ulice.

Dečak na električnom trotinetu prolazi pored mene. Hoću da mu prkosim.

Gledam ga. Krećem za njim. Brža sam od tebe. Stići ću te.

Izgubila sam ga.

Sada.

Trčim brzo. Prija mi bol u mišićima.

Vidim dve žene sa papirima, nekim spiskovima. Kreću se od kuće do kuće. Pretpostavljam da skupljaju režimske glasove.

U povratku nazad sedam na branu, a na klupi do mene sede njih dve. Slučajnost!

 Ili je to možda moj znak.

 Zamišljam kako ih pratim, prilazim ka njima samouvereno i kradem spisak, pa trčim brzo. Daleko, bacam spisak. One se nerviraju, psuju, brinu se šta će im šupljoglavi reći kada se vrate bez evidencije.

Želim da sprovedem svoju misao, da pođem u metaforičku smrt Mersoa dok hoda plažom. Želim da uradim nešto. Da otmem spisak.

Ako pođu u drugom smeru od kuće, neću ih pratiti.

Skrenule su desno. Bezveze.

          Sedim u taksiju, u kolima slušamo Radio Beograd 1.

 ,,Tačno je 13h.”, kaže čvrst ženski glas. Vesti. Raspisani su izbori za dvadeset i peti. Njegova izjava. Pokrivam uši šakama. I dalje ga čujem. Odzvanja njegov užasni, usrani glas.

,,Je l’ možete da stanete ovde?”

Izlazim napolje i mali deo puta idem pešice do kuće.

          Kada su mi uši u vodi, prigušeno čujem zvukove okolo.

Kupam se u kadi. Voda je topla i greje me. Brzo se hladi. Nemam više tople vode.

Kada su mi uši u vodi, čujem dubinu vode i ništa više.

          U kući iz druge sobe televizor kaže da je umro nekakav general. Bečim svoje lice od besa. Želim da pokažem svoje najgadnije lice.

U autobusu su neko dvoje seli na naša mesta. Sedamo negde drugde. Neka babuskera nešto priča. Želim da urlam na nju da ućuti. Kažem joj da iskulira, vozimo se petnaest minuta.

Zadrte babe.

Mačak skače na sto.

Prekid.

Ne vidim ništa. Crnilo.

Mačak ima penu na licu.

Ko je kriv?

fotografija Apdajka