U  čajdžinici (dala sam otkaz, tako da su to novosti), dva, tri meseca posle mene pojavila se nova koleginica Tamara. Brzo smo se skontale, družimo se i long story short videle smo se skoro. Pitala sam je šta je prvo pomislila o meni kada me je videla, odgovor: da sam ranjena.     To se nisam nado. Rekla je da je mislila da sam ranjena. Čudna pomisao.      Mada b ila je u pravu, zato što je moj inicijalni poriv da se zaposlim pored novca bila potreba da izgubim glavu u nečemu kako bih skrenula sebi misli, pa, sa sebe i sa problema.      Nisam želela da razmišljam o svojoj usamljenosti, o bolesti, smrti, propalim prijateljstvima, o budućnosti, želela sam fizički rad i umor. Zato sam na početku svog zaposlenja sve što pronađem čistila.       Oh, mogu da čučim na kolenima sat vremena i da detaljno ribam pod, čađav od ko zna čega i lepljiv od godinu dana starih ostataka sirupa.      "I volunteer as a tribu...

  Dragi čitaoci, predstavljam drugi tekst objavljen na Kompasu, u okviru kolumne ,,Lični kompas".  Uživajte! Dokumentarni film i Srbija? Festival dokumentarnog filma? Maloj Mini je tako nešto zvučalo nespojivo, jer su jedini dokumentarci koje je gledala bili emitovani na National Geographic-u, pretežno o divljim životinjama i na History Channel-u o Prvom svetskom ratu ili Egipćanima. Bila sam sigurna da ih prave samo uglađeni Englezi za običnu raju koja želi da uđe u posvećene krugove zabranjenog znanja. Podkast „Agelast“ i epizoda „Mila Turajlić: diptih Nestvarnosti i Filmske gerile, Stevan Labudović, Alžirski rat“ su mi pokazali da nisam bila u pravu. Pomislila sam da dokumentarni filmovi mogu biti zanimljiviji od činjeničnog izveštavanja i da predstavljaju umetnost za sebe. U moru jednih te istih filmova prisutnih na našoj sceni, činilo mi se da za filmofile najveće mogućnosti postoje u snimanju i montiranju dokumentarca.  O Mili i njenoj majki, Srbijanki Turajlić ništ...

Ukoliko ti treba pomoć da se snađeš na blogu, pročitaj ovaj tekst i osloni se na mene sad ti!

  She was a warrior with a big heart Who fought against the rays of light With fire warmer then the holy Sun And the invisible weapon of virtue gifted to her by God.  Her movements - wind like. tender and strong, Pulling every tea tree in Anxi from its' root.  Her hands Light as bamboo holding a heavy sword ready to slay the malevolent.  Her rigtheous mind which never allowed her to forget the reason behind choosing war.  Defeating evil and bethroting the good to all who believed in her.

P. S. Tekst je originalno napisan 13. marta. Sa velikom srećom delim sa čitaocima mog bloga da je objavljen i u kolumni "Lični Kompas" u okviru Kompasa. Od sada ćemo se svake nedelje, nadam se, čitati tamo, ali i ovde. link do teksta:  https://kompas-info.com/oslobodjeni-skc-i-fabrika-savremenog-cirkusa/ Svaki tekst koji napišem će biti na blogu, možda malo izmenjen, a možda ne. . SKC, foto: Olivera Inđić Kiša, vetar, rulja mladih ispred ulaza, kolege, studenti, nepoznati sredovečni ljudi, obožavaoci alternative i očigledni marginalci.    Petnaest do osam.   Nestrpljivo čekam da uđem i pogledam rezultate tromesečnog vežbanja partnerske akrobatike, vazdušnih disciplina i žongliranja. Fascinantno je koliko čovek brzo može da nauči stvari koje pre nije probao.   Često su nekadašnji studenti pominjali SKC kao važno mesto, kao ,,žarište kulture“. Za mene je ona pak  još jedna zgrada u nizu drugih, nije relevantna. Prođem pored nje prazne glave, ne padne mi na pa...