Mala knjiga o našim majkama, vol. 1

Pokrećem novi serijal u kome se nadam što većem broju ćerki i sinova koji bi se javili da popunjavaju leksikon o svojim majkama. Da bismo započeli trend potrebno je da autorka bude prva koja će pokazati kako je zamislila da popunjavanje spomenara izgleda. 

Kada sam čula priče više majki o njihovim životima, shvatila sam da je ogromna šteta da one budu zaboravljene. Želela bih da postoji podsetnik na čelima ljudi da majke nikada ne treba zaboraviti, ne samo kao naše roditelje, nego kao žene koje pre nas i tokom našeg života imaju svoju priču. 

Lično me je najviše pogađalo što je mene moja majka rodila vrlo mlada. Toliko mlada da je moje rođenje zaustavilo njen mladalački život u velikoj meri. Čini mi se da je ona oduvek patila zbog toga, tako da bih želela da popunim leksikon zajedničkim snagama moje mame i mene. Želim da očuvam pojam o njoj kao o ličnosti nezavisno od uloge roditelja. 

Mislim da je potrebno da se zapitamo kakvi su naši roditelji i čime se bave osim roditeljstvom. Većina nas i ima momenat kada shvati da nam mame nisu super heroji i svemoguća bića. Krhke su i lomljive koliko i mi. Ali slabost nije nužno loša stvar. U slučaju naših roditelja smatram da poznavanje slabosti i njihovo otkrivanje ume da bude prednost. 

...
 

1.                  Predstavi nam je:
Moja majka se zove Olivera (nadimak joj je Olja) i rođena je '79 godine. Odrastala je sa bratom i sestrom i oba roditelja, a sa porodicom je promenila nekoliko stambenih objekata. Najduže su se zadržali u stanu za koji mi se čini da im je ostao u najlepšem sećanju – bratovljeva i njena soba su bili pregrađeni ormanom preko kojeg su se uveče gađali igračkicama.

Zbog promene adrese stanovanja i drugih problema nekoliko puta je menjala škole, ali se najviše seća osnovne škole i perioda od petog do osmog razreda kada je sedela sa Jasminom, sa kojom se i dan danas druži. Njena drugarica je u Kanadi već neko vreme, ali svaki put kada dođe, odu zajedno na kafu.

Imala je stroge roditelje koji su voleli red i nisu dozvoljavali deci da zabušavaju na bilo koji način. Kuću su uvek održavali i svi su učestvovali u raspodeli poslova – majka je brisala prašinu i peglala  s v a k e  s u b o t e, bez izuzetka.

 Kašnjenje se nije tolerisalo, mogla je možda pet minuta najviše da zakasni, a ni to nije bilo poželjno. Kada su joj roditelji dopustili da izlazi malo duže, pred kraj srednje škole, imala je ograničen izlazak do tačno 01:45. Čim zakasni, sledeći vikend ne može da izađe.

2.                  Kada je dobila prvi mobilni telefon?
Ne seća se kada je dobila prvi mobilni telefon, ali se seća kada su u kući dobili fiksni na kojem su najviše pričali ona i njen brat. ,,Šta pričaš toliko dugo? Završavaj!" je rečenica koja je ostala upamćena kada se priseti telefonije.

 Prvi put je zvala drugaricu čisto da vidi šta radi i pretpostavljam da pokaže kako sada ima preko čega da je zove. 

Njen brat je najviše pričao sa devojkom kojom se u međuvremenu oženio, tako da je održavanje veze žicom uradilo nešto i za njih dvoje osim što je bilo poprilično skupo – priključak je koštao oko hiljadu maraka.

3.                  Na koji način je slušala muziku i šta je slušala?
Muziku je najviše slušala preko kaseta, imali su muzički stub u kome se nalazio gramofon i kasetefon sa dva veća zvučnika. 

Majka je pretežno slušala muziku preko televizora, uglavnom preko kanala tipa MTV i VH1, tako je i nasnimavala kasete koje je kasnije slušala. Ploče je većinski kupovala njena sestra, ali je ona imala Tajči ploču. Omiljena kaseta joj je bila rok set kaseta, što je koliko sam razumela bila kaseta najvećih rok hitova od kojih izdvaja pesme „She’s got the look“ i bend Guns n’ roses.

4.                  Film koji će zauvek pamtiti:
Osim pesama na kasetama, na ovo pitanje rekla je „Mi nismo anđeli“ koji je imala pogodite gde? Na kaseti. Film voli zbog Nikole Koja koji joj je bio selebriti kraš.

5.                  Knjiga kojoj će se uvek vraćati:
Kad su cvetale tikve joj je bila omiljena knjiga, jer je bila pisana rečnikom kojim su oni pričali, pun žargona i psovki. Vrlo opuštena knjiga u kojoj se njena generacija mnogo pronalazila. U srednjoj školi je volela da čita Agatu Kristi čiji je romane pozajmljivala iz biblioteke, a naslovi koje voli su: Ubistvo u Orijent ekspresu i Smrt na Nilu.

 Ja dodajem na to da smo obe bile opsednute hidden object igricom Herkul Poaro koju smo igrale na kompjuteru (i to specifičnu epizodu Smrt na Nilu), kao i serijom, ali ne onom novom.

6.                  Omiljeno jelo:
Hrana koju kao mala nije volela je ubedljivo bila grašak koji je zavolela tek kada je ona krenula da kuva, što je bilo u srednjoj školi. Često je jela grašak, jer je bilo lako spremiti ga – isecka malo luka, stavi grašak i šećer, i eto ga ručak. Mnogo jela je zavolela kada je sama mogla da ih sprema, jer je recepte adaptirala prema njenom ukusu. Sladak kupus je jelo koje voli uglavnom kada ga sama kuva, jer ljudi stavljaju sve i svašta, kaže mama.

Kada smo pričale o dezertima, pomenule smo sutlijaš koji obe obožavamo, ali je njena istorija ljubavi prema njemu počela još kada je ona bila dete. „Imali smo posebne šolje za sutlijaš. Crvene sa belim tufnama i bile su široke kao plastična šolja.“ Mama je kasnije postala ekspert za sutlijaš, toliko dobar da nijedan drugi ne može da se poredi sa njom.

Nije gotivila čokolade i slatkiše sa suvim grožđem. Čokolada koju vezuje za svoje mladalačke dane je bela Kranč čokolada koja je koštala kao jedan džeparac – u dinarima otprilike osamdeset, sto dinara.

7.                  Kako se oblačila?
Mnogo je furala obuću sa velikim đonom, pretežno crne boje, ali bi se zadesio koji kiks sa drečavo zelenom obućom. Takođe je nosila crne oksfordice, veoma slične onima koje smo zajedno kupile meni za prošlogodišnji rođendan hehe. 

Često bi se obukla kao dizelaš, nosila bi duks, majice i džempere koje je uvlačila u pantalone. Paaa otprilike sve široko. Od nakita je nosila minđuše od kojih su joj najdraže zlatne alke sa cirkonima u boji, koje je dobila od majke.

8.                  Najbolji poklon koji je ikada dobila?
Najbolji poklon koji je ikada dobila je u stvari bilo više poklona koje je dobila za osamnaesti rođendan i poklon koji je dobila kada je njen tata dobio šesticu na lotou. 

Za osamnaesti je od brata dobila fotoaparat koji i dalje čuva, a od sestre skejtbord (koji je neko od nas, dečurlije uspeo da polomi, ne sećam se ko). Tatin dobitak joj je omogućio da prvi put u životu dobije markirane starke dok je do tada kupovala patike sa buvljaka. Tragedija je bila u tome da je kupila starke broj veće, tako da ih na kraju nije nosila.

Gabrielle et Jean, Pierre Auguste Renoir