Dvadeset i petog maja u Bitef teatru sam imala priliku da ispratim rad u nastajanju po imenu ,,Tragovi" koji predstavlja početak razvoja doktorske teze Hristine Šormaz o povezanosti umetnika tj. umetnice sa svetom koji je okružuje.  Koncept koji stoji iza sjajne izvedbe je sledeći: čovek svuda ostavlja tragove, iako možda i ne razmišlja o njima, ali kada je svaki stisak vidljiv i prisutan u toku nastanka, naša percepcija o svakom koraku koji pravimo se menja, ali kako?  Šta se desi kada ostavimo jedan papirić pored kante, jer nismo potrefili smeće, pa pomislimo ma ajde šta, jedan papir, nije strašno. Možda ni ne pomislimo na njega, jer smo zaboravili. Možda stvarno nije bitno, a možda jeste.  No, suština nije u papiriću koji smo nekad ostavili, već u daljem efektu naše akcije na okruženje. Na ehu koji se širi, nekada i bez naše namere. Da li jedna sitna stvar od koje nismo očekivali mnogo ima moć promene? Mislim da naša svest o uticajima može da razdrma ljudski osećaj pov...

Sećate se radionice Ž pomenute u tekstu koji se ticao grupa, autentičnih osećanja itd?  Pa zvanično je završena, nemamo više sastanke, a imali smo i javni nastup. Drago mi je što je gotovo, jer sam se osećala veoma napeto i kao da sve mora da bude savršeno iako smo za pripremu imali otprilike nedelju i po ili dve. Tokom aplauza za kraj sam se osećala srećno, donekle kao da se trud isplatio, ali mi posle vratio fuj osećaj neuspeha; kao da nisam zadovoljna onim što sam uradila. Najmanje sam zadovoljna segmentima koje sam ja osmislila, jer sam imala ogromnu želju da nastup bude celina koja ima smisla. Međutim, mnogo faktora je razlog zašto stvari nisu ispale onako kako sam zamišljala. Nisu mi potpuno odrešene ruke, jer pre svega nisam reditelj koji bi mogao imati autoritet u određenim trenucima (nemam iskustva, a ni adekvatno obrazovanje) što je okej.  Sve je pitanje dogovora, a shvatila sam da nisam baš sigurna koliko mi je stalo do dogovora nekad. Možda samo želim da ne moram d...

Volim kada započnem nov blog i nisam sigurna koji je najbolji način da uđem u neodređenu temu koju ću načeti. Svakako želim da počnem time što ću vas obavestiti da sam bolesna i da mi je period od kada sam odlučila da blog postane javan bio baš uznemirujuć. Mislila sam koliko će me ljudi osuđivati i zamišljala kako me pronalaze neki sa kojima sam davno izgubila kontakt, koji me možda ne vole toliko, koji žele da mi se smeju.  Ali uprkos svemu, pisaću dokle god mogu, jer sam shvatila da je pisanje moj spas. Kada se osećam da ništa drugo ne mogu i da nisam sposobna ni za šta, uvek mogu da sednem i da pišem o čemu god - kako se osećam, o čemu razmišljam, šta sam videla..  Često se pitam da li sam istinski sposobna da stvorim nešto autentično, nešto svoje. Da li postoji predmet koji me zapravo zanima? Da li ja imam da kažem bilo šta? Da li je važno to što želim da kažem? Šta god da je odgovor, bude mi malo lakše kada pogledam blog, jer imam nešto konkretno za šta mogu da se uhvati...

Sedim u kafiću, te pravim vremena da napišem tekst o šutkama.  Malo sam se iznervirala što mi se desilo da se nađem na sredini podijuma u nasumičnom trenutku početka gurke, pa me je bes inspirisao da napišem svoje mišljenje nakon prvog iskustva šutke, pročitanih detalja na netu i razgovora sa prijateljima. Prema nepoznatim izvorima, saznajemo da je trend šutki (mosh pit) počeo na metal svirkama osamdesetih. Vremenom se proširio i na ostale žanrove, a pravila za učestvovanje su manje više ostala ista - formira se krug ljudi u sredini koji postaju loptice skočice i zaleću se u sredinu, pa odbijaju nazad i tako dok ne prođe energija. Pronašla sam neki kratak članak o šutkama, koji liči na tekstove iz udžbenika za engleski, i koji pokušava da postavi tezu da ovaj način igranja služi za povezivanje među ljudima tj. da ima psihologije iza šutki. Mislim da sam u jednom ranijem postu pomenula da smo na jednoj radionici imali vežbu gde jedna osoba stane u centar, pa je drugi oko nje guraju ...

Gde vi živite? Možda bolje, odakle ste? Ja sam iz mesta koje ima oko sedamdeset hiljada stanovnika u kome su ljudi u sličnom, zaleđenom stanju kao i grad. Ipak, nisam bila svesna koliko svako malo i nesrećno mesto liči jedno na drugo sve dok nisam vikend provela u gradu otprilike sličnog mentaliteta kao i moj gradić.  Kako bih ilustrovala na šta mislim sjajan je trenutak da spomenem društvo koje sam imala kući, jer sam dugo želela da pričam o nečemu što me bocka.  Oduvek sam imala problem da se uklopim i prilagodim, da li iz inata, da li samo onako ili zato što se zapravo nisam pronalazila nigde, ne znam. Činjenica je da se ni sa jednim čovekom, a ni sa čovečicom nisam osećala kao svoj na svome.  Takođe nisam znala šta znači biti svoj i verujem da su moji pokušaji sunđerastog i beskičmenjačkog ponašanja doprineli mom susretanju sa prijateljima koji mi nisu bili iskreni prijatelji.  Ne mislim da je njihova krivica neiskrenost, mislim da je moja odgovornost bila da kaž...