Dva meseca nisam ni reči napisala za blog - nije bilo dobrog razloga zašto nisam, samo sam stalno bila okupirana nečim - praksom u firmi, seljenjem ili putovanjem. Uvek je bilo prečih stvari. 

Kako je toplo, pomisli Nale za sebe gledajući svoju crnu majicu natopljenu znojem i stomak koji je malo virio. Kakav užas!

Čitaoci mininogminibloga ima lepih vesti za vas - objavljen je moj tekst o Doroti Maslovskoj na Nova.rs - evo linka:  Dorota Maslovska na Krokodilu: Reći da nešto ne može da se uradi me je provociralo da stvaram U okviru 17. izdanja festivala Krokodil pod nazivom „Under pressure“ 29. juna prevoditeljka Jelena Jović je razgovarala sa poljskom spisateljicom Dorotom Maslovskom o njenom stvaralaštvu, poljskoj kulturi i društvu. Piše: Krokodilova novinarka na dan Mina Dimitrijević Jelena Jović je profesorka poljskog jezika na Filološkom fakultetu i prevodilac sa poljskog na srpski. Prva Dorotina knjiga koju je prevela 2018. godine bila je „Drugi ljudi“, a trenutno prevodi još jedan roman čiji će naslov biti „Kraljica baca peglu“. Prvi kontakt sa delom poljske spisateljice desio se mnogo ranije, zahvaljujući romanu „Belo-crveno“ koji je u Srbiji objavljen 2006. godine. Ukratko predstavivši Maslovsku, Jelena je pokrenula temu Dorotine muzičke karijere, njenog alter-ega Mister D. i kasnije...

  05:37 Glavobolja. Spremam sebi keks i mleko nakon nekoliko sati sna dok se srce nemirno pomiče u mojim grudima. Teško mi je.  Rekli su mi da pišem esejistički, kao da pišem sastave iz srednje škole. Kao da nijednu knjigu iz savremene književnosti nisam pročitala.  Da imam još mnogo da radim pre nego što budem mogla da pišem.  Sada bi rekli da je trebalo detaljnije da opišem kako to moje srce bije u grudima, da dam živu metaforu, da vam približim kako se osećam.  „Žao mi je što moram ovo da ti kažem, ali...“ je bio jedan od lepših pokušaja da se kaže kako mi treba još vežbe i kako ima milion stvari da se popravi, pa nema ni svrhe da neko drugi popravlja moj tekst.  Nisam mislila da je stanje toliko loše.  Iskreno... imala sam želju da njih, moje dorbonamerne kritičare oteram u kurac.  Da im kažem da sjašu sa mene i da me puste da mislim da je makar jedna stvar koju sam stvorila dobra. Želela sam da u nepoznanici – pisanju priče – pronađem udobni ...

Umorna od vrućine i predavanja krećem se od Brankovog mosta ka Studentskom trgu.  Usput zastajem, zato što nailazim na dve žene obučene u bele uniforme sa crvenom mrljicom oko grudnog koša. Ispred njih postavljen plakat - šta ti želiš? (uz objašnjenje kako treba da dođeš do megafona i kažeš šta to želiš).  Mogla bih da priđem, ali šta želim?  Stojim sigurno pet minuta, drugi ljudi prilaze da kažu svoje želje i dobiju lizalice. Kad okolo dve žene od kojih jedna uvek ustane nakon nečijeg govora vidim tekst ,,DIŽI REVOLUCIJU U SVOJA ČETIRI ZIDA". Takođe, nije da su baš dobili lizalice. Deo je nastupa da ti jedna od dve žene gurne lizalicu u usta čim kažeš šta želiš i da ona priđe megafonu kako bi rekla, pogodite šta? Diži revoluciju u svoja četiri zida!  Jedna devojčica kaže: ,,Želim jeftinije trešnje!"  Saosećam.  Trešnje su preskupe, a omiljeno su mi voće. Još uvek ih nijednom nisam probala, zato što pola kila košta oko sedamsto/osamsto dinara. Mogu da zamis...