🥀

 Pročitaj ako te zanima kako je izgledao moj prvi susret sa Poljskom i Dorotom Maslovskom. Tekst sam napisala prošle godine i sada sam ga se setila, pa rekoh da objavim. Baš mi se dopada! Nadam se da će se i vama svideti.

   Hajde sa mnom na trčanje. Biće zabavno, obećavam!

  Pa da li je? Šta vi kažete? Pišite u komentarima, pa da malo pričamo. #Let's talk

Treba da idemo u Novi Sad! Treba da idemo da reklamiramo vašu muziku, jer će ljudi osetiti našu iskrenost i dobrotu. Osetiće naše prisustvo. - 6. mart

Često sam se pitala: Zašto mravi postoje ❔  I nakon odlaska na more sam pronašla odgovor.

  06:17 Pošto sam budna već nekoliko sati, što ne bih pogledala crtani? Nisam dugo gledala Knjigu o džungli ...

Nailazim na mnogo videa tipa „programeri Spotifaja već mesecima nisu napisali nijedan kod, umesto njih to radi AI“ ili IT milioner napravio program koji ljudima krade podatke/skida odeću/skenira mejlove/zagađuje planetu itd.

       Radila sam na mestu gde sam beskrupulozno koristila AI.

       Bila sam u knjižari sa namerom da sebi kupim knjige. Tek što sam dobila platu, a znala sam da ću je brzo potrošiti, stoga sam želela da sebi priuštim nešto čega ću se kasnije sećati kao poklona.  Od Mine za Minu – od te i te plate, kupljeno tad, radeći ovaj ili onaj posao.

   Hvala što slušate radio Paradajz. Pospana sam. Zašto se ne družimo? Ma sve je u redu. Zatvaram oči. Naslanjam glavu na jastuk. Jednom kada se probudim biće mi bolje. Ali u čemu je problem? Stiže me san. Samo malo da dremnem. Tehno bit. Go to sleep.

Umesto da pokušam da se dopisujem sa AI-om mogu samo da pokušam da se oduprem svojoj adikciji da dobijem "brzo rešenje" za problem. Pretpostavljam da moj blog može biti mesto gde ću probati da se borim da ne pričam sa jezičkim modelom kako bismo izanalizirali moj problem. 

Shvatila sam da ponekad nemam šta da radim na poslu – umesto toga bih mogla da pišem blog. Danas sam išla vozom u pokušaju da sebi uštedim živce dok putujem svaki dan iz Ralje u Beograd. Treba mi dva sata da dođem na posao, kako god da okreneš. Ako se pitate odakle ja u Ralji – wellp mislim da sam već rekla da sam se preselila. I malo je teško ukombinovati sve, a pritom radim jedan i po posao za sada. Uskoro će postati dva posla. Često sam umorna i nemam mentalne snage da sednem da pišem. Nemam snage da se potrudim da pišem. Volela bih da promenim okolinu. Umaraju me ljudi. Pogotovo u autobusu – pričaju, žvaćkaju hranu ili žvake, slušaju naglas rilsove na instagramu, smrde, sedaju pored tebe iako je autobus poluprazan. Zabavno, zar ne? Osim što svaki dan putujem ukupno četiri sata, a imam praksu od četiri sata, i uklapam još jedan mali poslić, treba da imam i život. Shvatila sam da sam na blogu krenula da se plašim da pišem istinu, jer je postalo pitanje koliko istine smem da k...

     Dva meseca nisam ni reči napisala za blog - nije bilo dobrog razloga zašto nisam, samo sam stalno bila okupirana nečim - praksom u firmi, seljenjem ili putovanjem. Uvek je bilo prečih stvari. 

Kako je toplo, pomisli Nale za sebe gledajući svoju crnu majicu natopljenu znojem i stomak koji je malo virio. Kakav užas!

Čitaoci mininogminibloga ima lepih vesti za vas - objavljen je moj tekst o Doroti Maslovskoj na Nova.rs - evo linka:  Dorota Maslovska na Krokodilu: Reći da nešto ne može da se uradi me je provociralo da stvaram U okviru 17. izdanja festivala Krokodil pod nazivom „Under pressure“ 29. juna prevoditeljka Jelena Jović je razgovarala sa poljskom spisateljicom Dorotom Maslovskom o njenom stvaralaštvu, poljskoj kulturi i društvu. Piše: Krokodilova novinarka na dan Mina Dimitrijević Jelena Jović je profesorka poljskog jezika na Filološkom fakultetu i prevodilac sa poljskog na srpski. Prva Dorotina knjiga koju je prevela 2018. godine bila je „Drugi ljudi“, a trenutno prevodi još jedan roman čiji će naslov biti „Kraljica baca peglu“. Prvi kontakt sa delom poljske spisateljice desio se mnogo ranije, zahvaljujući romanu „Belo-crveno“ koji je u Srbiji objavljen 2006. godine. Ukratko predstavivši Maslovsku, Jelena je pokrenula temu Dorotine muzičke karijere, njenog alter-ega Mister D. i kasnije...

  05:37 Glavobolja. Spremam sebi keks i mleko nakon nekoliko sati sna dok se srce nemirno pomiče u mojim grudima. Teško mi je.  Rekli su mi da pišem esejistički, kao da pišem sastave iz srednje škole. Kao da nijednu knjigu iz savremene književnosti nisam pročitala.  Da imam još mnogo da radim pre nego što budem mogla da pišem.  Sada bi rekli da je trebalo detaljnije da opišem kako to moje srce bije u grudima, da dam živu metaforu, da vam približim kako se osećam.  „Žao mi je što moram ovo da ti kažem, ali...“ je bio jedan od lepših pokušaja da se kaže kako mi treba još vežbe i kako ima milion stvari da se popravi, pa nema ni svrhe da neko drugi popravlja moj tekst.  Nisam mislila da je stanje toliko loše.  Iskreno... imala sam želju da njih, moje dorbonamerne kritičare oteram u kurac.  Da im kažem da sjašu sa mene i da me puste da mislim da je makar jedna stvar koju sam stvorila dobra. Želela sam da u nepoznanici – pisanju priče – pronađem udobni ...

Umorna od vrućine i predavanja krećem se od Brankovog mosta ka Studentskom trgu.  Usput zastajem, zato što nailazim na dve žene obučene u bele uniforme sa crvenom mrljicom oko grudnog koša. Ispred njih postavljen plakat - šta ti želiš? (uz objašnjenje kako treba da dođeš do megafona i kažeš šta to želiš).  Mogla bih da priđem, ali šta želim?  Stojim sigurno pet minuta, drugi ljudi prilaze da kažu svoje želje i dobiju lizalice. Kad okolo dve žene od kojih jedna uvek ustane nakon nečijeg govora vidim tekst ,,DIŽI REVOLUCIJU U SVOJA ČETIRI ZIDA". Takođe, nije da su baš dobili lizalice. Deo je nastupa da ti jedna od dve žene gurne lizalicu u usta čim kažeš šta želiš i da ona priđe megafonu kako bi rekla, pogodite šta? Diži revoluciju u svoja četiri zida!  Jedna devojčica kaže: ,,Želim jeftinije trešnje!"  Saosećam.  Trešnje su preskupe, a omiljeno su mi voće. Još uvek ih nijednom nisam probala, zato što pola kila košta oko sedamsto/osamsto dinara. Mogu da zamis...

  O KRALJICI, ŽRTVAMA I CRVENIM NOKTIMA Ponekad moramo da budemo hrabre čak iako smo sasvim preplašene i izgubljene.  Ponekad mora da izgleda kao da znamo šta radimo - da svaki naš pokret bude jedan stav. Ja svoju hrabrost (kada je nemam) tražim u držanju, kosi, šminci, lakiranim noktima, jer sve dok imam dostojanstvo lepote svet može da gori.  Možda je takva hrabrost lažna, zato što predstavlja krhku fasadu, ali lažni sinonimi su i dalje sinonimi.  Kada je pre dve i po, tri godine jedan dečko raskinuo sa mnom, trebalo je da se nađemo povodom njegovog rođendana. Već sam mu kupila poklon i pripremila iznenađenje, tako da smo se nalazili i zato, ali i zato što je trebalo uživo razgovorati o raskidu (pošto se sve odvilo preko poruka nedelju dana ranije (valjda)).  Pre nego što smo se našli trčala sam sa majkom po Beogradu da obavimo neke stvari i na kraju su na red došli nokti - zakazala sam izlivanje noktiju sat, dva pre polaska autobusa.  Bili su jarko crven...